Жртва и жртвовање

RaspeceКада је Господ носио свој Крст ка Голготи, колико њих приђе да Му помогне? Колико њих се прогура кроз злураду масу, колико њих прође између Његових непријатеља и рече: “Дај да Ти помогнем бар мало, Учитељу”? И најхрабрији се сакрише у разјареној гомили, плашећи се више за себе, него за Бога. Неки од њих су знали да се на Голготу води праведник: и Пилат, и рабини и ученици Христови. Многи у подјареној руљи нису знали да ли је пред њима праведник или злочинац. Много је у тој руљи било људи који су мрзели Исуса и не знајући у чему је Његов грех. Рекле су им њихове вође да је богохулник и они су им поверовали. Ни први ни последњи пут у историји људског рода, руља је поверовала неуким људима, а не свемогућем Господу. Одјекивао је Јерусалим: “Распни Га, распни!” Господ је корачао савијајући се под тежином Крста. Ишла је Жртва према жртвенику.

Али то му није било тешко: та Он је и био дошао међу људе да би се жртвовао. Оно што Га је растуживало то је што су Га сви одбацили, што га нико није пожалио. Самоћа се ширила око жртве. Свет је слушао урлање Зла, али није имао снаге да му се одупре. Није имао храбрости да стане раме уз раме са жртвом. Нико се није упитао, где је истина? Не зато што су се као Пилат, или наша савременица Мадлен Олбрајт скептично упитали – шта је истина? Они ту дозу цинизма и скепсе нису били достигли. Њихове вође су им дале оправдање. Вође су тврдиле да је Жртва кривац, а руља је ради свог мира то прихватила као истину. Све ради свог мира. Не треба се свађати са Римом, не треба се противити Синдриону, не треба питати зашто се нешто дешава. И фарисеји, и садукеји и римски војници – сви они гледају са неким болесним задовољстом смрт праведника.

stara-kartaПролазили су векови и у животима многих христољубивих људи и христољубивих народа понављао се Господњи ход по мукама. Када су на Косову 1389. изашли Срби како би зауставили турски талас који је надирао у Европу, нико им није дошао у помоћ. Европа је причала о шизми и јереси, а цареви и краљеви, а пре свега Рим, радовали су се пропасти Православља. Чекали су да падне Византија, како би се угасила светлост истине. Чекали су да неверници поруше наше манастире и цркве, као да тиме могу да оборе нашег Бога. Да поруше наше тврђаве и униште наш народ. Смрт Срба је била радост за Европу, била и остала. Наши мртви за њих нису постојали. Више су угарски и аустријски владари жалили своје хртове и соколове од мртвих Срба који су гинули бранећи их од мухамеданаца.

Гинули смо за Европу, а она је испредала легенде о нашем дивљаштву. Деспота Ђурђа Бранковића, Јова српске историје, који је дао ћерку освајачу и гледао два слепа сина крај себе, а све ради слободе свог народа, описивали су као превртљивог старца. Наше ратнике, који су својим мачевима опасали границе Аустрије, силом су католичили, чим би опасност од Турака, за цара и његове римске саветнике, минула. Крстоносни народ, без савезника, само се уздајући у Бога, постао је саблазан за читав свет. Сви су нас варали: и са истока, и са запада, и са севера, и са југа. Суза моја нема тешитеља била је и остала права суштина историје српског народа.

drugi-srpski-ustanakПодигли смо се под Карађорђем против Турака и одбили да закључимо мир са њима, желећи да од њих ослободимо сву нашу Хришћанску браћу на Балкану. И ко нам је у том нашем светом рату био највећи непријатељ? Читава Европа. Више су жалили европски владари турске крволоке него сиротињу рају. Обијале су поражене српске поглавице прагове европских дворова, молећи да се Хришћански народ спаси, али без успеха. Свако место које бисмо ослободили у 19. веку, врло брзо смо украшавали црквом, али без обзира на то, млади монах Николај, касније златоусти владика, морао је за време Првог светског рата да објашњава нашим савезницима у Европи да смо ми Хришћани. Ми који смо пет стотина година ратовали за Хришћанство, морали смо да се правдамо свету који је, новца ради, био спреман да сарађује и са црним ђаволом, да смо Хришћани. Ми, који смо имали ђакона Авакума, који је радосно носио колац на који ће га Турци натаћи, певајући да нема лепше вере од Хришћанске, морали смо да доказјемо да смо Христови.

Наше жртве није бележила светска историја. Енглеска штампа је за време ратова 1875-1878 жалила за Турцима. Дизраелијева штампа је описивала “злочине дивљих Срба” над “цивилизованим отоманским ратницима.” Наше жртве није ни помињала, јер жртве праведника се и не помињу. Оне се подразумевају. Кад се завршио Први светски рат, та иста Европа нам је дала нашу браћу – небраћу да нас држе у оковима. Кад се завршио Други светски рат, заборавили су свог јединог савезника у окупираној Европи. Дали су нас у руке неверницима. Када су решили да разбију државу у којој су нас нагнали да живимо, откидали су делове српског народног тела. Откидали су нам делове националног тела да би сада пожелели да нам узму и душу.

Хоће да нам изваде срце. Да нам узму историју. Да нас сведу на оно што вековима тврде да јесмо, дивља руља. Хоће наше манастире, наше цркве, наша гробља. Хоће сведоке наше прошлости. Оно што су уз велику галаму признали сваком народу на свету, да има своју кућу, своју државу, само нама желе да укину. Узели су нам предачке земље. Гонили нас као дивљач по Балкану. Сатерали нас на трећину наших земаља, али ни то им није довољно. Педесет година су пуштали своје слуге да нам испирају мозгове. Но, гле чуда, ми не заборависмо ко смо. Као у народној причи, трагају за нашом снагом. Мислили су да је у Крајини, у Славонији, у Босни, у Барањи, у Македонији, у Црној Гори. Дођу и виде, није тамо. Сада мисле да је у Старој Србији, у колевци државе светих Немањића.

Они који су некада читали Библију, и тиме се пред нама неуким Православцима хвалили, прете нам ратом. Говоре нам да смо мали и да зато морамо да их слушамо. Више и не крију да желе, не више да будемо робови, већ да не постојимо. Али тај свет, који се некад поносио својим познавањем Библије, данас заборавља на Гедеона. Заборавља да за праведника ратује Господ. Или можда и не заборављају. Можда се они том Богу и не моле. Можда они неком другом богу служе. Оном који мрзи на Христа.

Sabor-u-Prizrenu-pred-Kosovsku-bitkuПриближава се годишњица нашег пораза, битке на Косову. Пораза који је господ, господар сваке победе, претворио у нашу победу. Наши преци су знали Ко доноси победу и Ко побеђује. Али су неки од нас, као и данашњи господари света то, у свом перверзном цинизму, заборавили. И због те заборавности и не могу да пронађу нашу снагу, јер је траже на погрешном месту. Наша снага, снага српског народа је Исус Христос, Жртва и Спаситељ.