Grigorije Bogoslov o monaštvu

Sv.Grigirije-BogoslovU hrišćanskoj tradiciji ideal bezbračnosti kao podražavanja Hristu našao je svoje ovaploćenje u monaštvu. Vreme u koje je živeo sv. Grigorije Bogoslov podudaralo se sa formiranjem monaštva na hrišćanskom Istoku. Stariji savremenik sv. Grigorija Bogoslova bio je sv. Atanasije Veliki, koji je u svome „Žitiju sv. Antonija“ slikovito predstavio lik idealnog monaha-otšelnika. U prvoj polovini IV veka počinje delatnost sv. Pahomija Velikog, osnivača opštežiteljnog monaštva u Egiptu, Ilariona Velikog, organizatora palestinskog monaštva, a takođe i dvojice velikih Makarija: Aleksandrijskog i Egipatskog. U isto vreme u Siriji cveta proto-monaški pokret „sinova zaveta“; takođe se javlja i pokret mesalijanaca, koji uskoro prodire u monaške krugove na čitavom Pravoslavnom Istoku.

U Kapadokiji je širenje monaštva vezano pre svega za ime Jevstatija Sevastijskog, koji je, mnogo godina poživevši, do 373. bio prijatelj i učitelj sv. Vasilija Velikog. Jevstatije je pripadao onom krugu asketa koji je bio osuđen na Gangrskom Saboru; upravo iz anatema ovog Sabora saznajemo o osnovnim crtama Jevstatijevog učenja. Sabor je pojedinačno anatemisao one koji osuđuju legitimni brak, koji ne dopuštaju jedenje mesa, koji se ne pričešćuju kod oženjenih sveštenika, koji praktijuju devstvenost iz razloga što se gnušaju braka, koji se, sačuvavši zavet devstvenosti, preuznose onima koji su u braku, koji poste nakon vaskrsenja, koji izbegavaju crkvena sabranja ili ustrojavaju sabranja nezavisno od nadležnog (mesnog) episkopa; anatemi se predaju i žene koje pod izgovorom asketskih podviga ostavljaju svoje muževe ili izbegavaju vaspitanje dece. Najverovatnije da sam Jevstatije nije bio pristalica ovih krajnosti koje je Gangrski Sabor osudio, i da su ova pogrešna mišljenja vladala samo među određenim licima u njegovoj okolini. Međutim, kako Jevstatijevi spisi nisu dospeli do nas, u ovom trenutku je nemoguće ustanoviti stepen odgovarajućih anatema Sabora na njegovo učenje.

Vasilije Veliki je obradio mnoge Jevstatijeve ideje, iako mu je bio potpuno stran taj krajnji individualizam koji je karakterisao većinu asketa koji su osuđeni od Gangrskog Sabora. Naprotiv, on je na svaki način zagovarao „crkveni“ karakter monaškog života. Stremio je ka tome da monaštvo koje se (u to vreme) formiralo ne postane opozicija Crkvi, da se ne pretvori u neku sektu rigoroznih asketa, već da ono postane nerazdvojni deo crkvenog organizma. I više od toga: u Vasilijevim „Pravilima“ uopšte se ne pominje reč „monah“ i ne govori se o monaštvu kao o izdvojenoj unutar Crkve grupi ljudi. Pre (bi se reklo) da je Vasilijeva briga bila ustrojavanje Crkvene zajednice kao takve, t.j. čitave Crkve, kao jedne zajednice „savršenih hrišćana“. Unutar te makro-zajednice mogle su postojati (i izvesno su postojale u Vasilijevo vreme), i mikro-zajednice asketa-devstvenika i otšelnika; ove su se zajednice pokazale kao jezgro tog duhovnog (ponovnog) rođenja, koje je po Vasilijevom mišljenju trebalo da obuhvati svu Crkvu.

Vasilijeva „Pravila“ bila su upućena svim asketski nastrojenim hrišćanima, a tek kada se završilo formiranje monaštva kao institucije ona su se počela primenjivati kao monaška pravila i postala su osnova svih manastirskih ustava Pravoslavnog Istoka. Velika je zasluga Vasilijevih „Pravila“, što monaški pokret ni u njegovo vreme, ni nakon toga nije pretpostavio sebe Crkvi već je ostao unutar nje. Zaslugom svetog Vasilija treba smatrati i to da je ideal monaškog života pronikao u široki sloj vizantijskog društva i omogućio formiranje takozvanog „monaštva u svetu“ mnogi mirjani su se nadahnjivali asketskim normama monaštva i ubacivali određene elemente monaške duhovnosti u svoju sopstvenu praksu.

Istoričari su bez uslovno u pravu kada ukazuju na to da je Vasilije, budući (da je bio) eiskop Crkve Hristove, stavio poseban akcenat na integraciju monaških obitelji u život Crkve, na potčinjavanje episkopu; njegove zajednice, to su najmanje „pomesne Crkve“ na čelu s „predstojateljima“, pri čemu je klasični manastir tipa egipatskih opštežića sv. Pahomija. Ipak treba korigovati tvrđenje da sv. Vasilije “nije stvarao i nije utemeljavao, slično sv. Pahomiju, odvojene monaške obitelji“. U svakom slučaju, Grigorije Bogoslov jasno govori o Vasiliju kao sazdatelju „manastira“ i obitelji, koje uostalom, nisu institucionalno bile odeljene od Crkve. Vasiliju je, po svedočanstvu sv. Grigorija, palo u udeo da sintetizuje ideal života u zajednici sa pustinjaštvom, da spoji „delatnost“ sa „filosofijom“ („sozercanjem“)

Veliki su devstvenost, bezbračnost i prebivanje u istom dostojanstvu (činu) sa anđelima, jednakima po prirodi, suzdržaću se da kažem – sa Hristom, Koji je… rađajući se od Deve, ozakonio devstvenost… Dakle, ko je bolje od Vasilija ispoštovao devstvenost ili utvrdio zakon zbog tela, (i to) ne samo na sopstvenom primeru, već i u svojim spisima? Čiji su to manastiri (perthenones), čija ona (sva) pismena pravila kojima je on čula učinio celomudrenim… i ubeđivao (da se čuva) istinska devstvenost? Pustinjaštvo i opštežiće se često nalaze u međusobnom sukobu i opoziciji, premda ni jedno ni drugo ne sadrže u sebi jedino prednosti ili jedino mane. Prvo, mada molitvenije, blagoustrojenije i privodi Bogu, nije lišeno nadmenosti,… a drugo, premda praktičnije i korisnije, ali ne izbegava metež. Vasilije je prevashodno spojio i jedno i drugo, ustrojivši kelije za otšelnikei pustinjake (askētēria kai monastēria) nedaleko od obitelji (koinonikon) i gradskih manastira (migadon), ne razdelivši i ne odvojivši jedne od drugih, kao nekim bedemom, nego je istovremeno sjedinio i razgraničio da i filosofija ne bi bila lišena opštenja niti delatni život bio lišen filosofije.

Pomenimo da je Grigorije i sam hteo da posveti život onome što je on nazivao istinsko mudroljublje (filosofija), premda mu okolnosti nisu dozvolile da to učini. Postavši sveštenik,a zatim i episkop, on je svagda zadržao (sohranil=sačuvao) čežnju za otšelničkim životom, često se povlačio po gorama i putovao na svoje porodično imanje, spasavajući se od nemilog arhijerejskog života. U apologetskoj reči, izgovorenoj nakon povratka iz pontijske pustinje, Grigorije je molio oproštaj od svoje pastve zato što ju je privremeno ostavio, (a takođe) i ispovedao svoju ljubav prema otšelničkom životu: Obuzela me je neka plamena ljubav prema blagu neprestane molitve i otšelništva (erōs tou kalou tēs hēsychias kai anachōrēseōs), čega sam ljubitelj bio od samog početka, (i to ljubitelj) kakav bi bio neko zanimajući se slovesnim naukama (peri logous espoudakotōn), koje (sam) ja, budući u važnijim i opasnijim okolnostima obećao Bogu, i Kome bih se već okrenuo… Ništa mi se nije pokazalo tako (prekrasno) kao kada sam umirivši čula, stavši izvan tela i sveta, sabravši se unutar sebe, ne dotičući se ničega ljudskoga bez preke potrebe, razgovarajući sa samim sobom i sa Bogom, živeo izvan vidljivog i u sebi svagda nosio čisti božanski lik… budući i uvek postajući zaista čisto ogledalo Boga i svega božanskog, nadodajući svetlosti svetlost, manje svetloj – svetliju (amauroterō tranoteron), već sa nadom sabirati blaga budućeg veka i živeti zajedno sa anđelima, i budući još na zemlji, ostaviti zemlju i uznositi se gore (pomoću) Duhom. Ako je iko od vas stekao ovu plamenu ljubav, taj zna o čemu govorim.

Koje je mesto sv. Grigorija Bogoslova u istoriji ranog monaštva? U smislu u kojem se ova reč upotrebljavala u odnosu na egipatske monahe IV veka, on uopšte nije bio monah. On isto tako nije bio ni pripadnik ma koje konkretne obitelji kapadokijskih asketa, premda je i provodio izvesno vreme u sličnim obiteljima. Od tri tradicionalna monaška zaveta: poslušanja, nesticanja i celomudrenosti – on je sačuvao samo poslednji. Što se tiče zaveta nesticanja, Grigorije je celog života ostao bogati aristokrata koji je upravljao veklikim imanjem (na kome su se nalazili): dom, zemlja, vrt i robovi. Što se zaveta poslušanja tiče, Grigorije je bio savršeno nesposoban da se potčini crkvenim vlastima: primivši sveštenstvo, on je pobegao u pustinju, a potom se vratio i opravdavao se za svoje „neposlušanje“. Postavši episkop nikada nije služio u svojoj eparhiji; kada je izabran na konstntinopoljski presto, ubrzo je podneo ostavku. Za njega je lična sloboda bila iznad svega, o tome je on stalno i otvoreno govorio.

Ali u tom snažnom osećanju slobode se, kako izgleda, i sastoji monaštvo sv. Grigorija Bogoslova. Dobivši naznačenja za crkvene dužnosti, on je davao sebi za pravo da ne ispuni naloženo, ako to protivreči njegovim stremljenima; zanimajući se crkvenim delima, sačuvao je slobodu duha; imajući bogatstvo, ostao je slobodan od njega. Grigorije je mogao sebi da dozvoli da svojim parohijanima govori o tome kako mu je prijatno da „živi sa malom i oskudnom kriškom hleba“, o svojoj „vlasanici“ i „skromnoj trpezi, koja se ne razlikuje mnogo od ptičije“, premda su slušaoci znali za njegovo (imovinsko) stanje; on je iskreno smatrao sebe slobodnim od sopstvenog bogatstva i mogao je sebi da dozvoli raskoš, da se oskudno hrani, bedno odeva i vodi podvižnički način života.

Grigorije nije shvatao monaštvo kao svojinu određene crkvene institucije, već pre svega kao unutrašnju ustremljenost Bogu, postojano prebivanje u molitvi, stremljenje ka usamljeničkom i bezmolvnom životu. Monaštvo je za Grigorija mogućnost da se vreme posveti razmišljanju o Bogu, o smislu ljudskog života, mogućnost da se vodi bezmetežni i život bez briga, penjati se na goru ili šetati pokraj mora, osim toga, i može biti pre svega ostaloga, to je mogućnost da se pez prepreka zanima učenjem – čitati Pismo, dela svetih Otaca Crkve, antičkih filosofa, pesnika i istoričara, pisati bogoslovske, moralne i autobiografske traktate, propovedi, stihove i pisma. U tome smislu Grigorije, isto kao i Jeronim na Zapadu, može se nazvati rodonačelnikom učenog monaštva. U Grigorijevom asketskom leksikonu (rečniku) osim pojmova „bezmolvija“ (hecyrcsychia) i „otšelništva“ (anachōrēsis), važno mesto zauzima pojam „pustinje“. Na jeziku ranog monaštva pustinjom se nazivalo svako mesto koje je čovek izabirao radi usamljeničkog života, bila to pustinja u geografskom smislu, gora ili neprohodna šuma; za Grigorija je pustinja bila njegovo imanje u Nazijanzu.

Grigorije je nazivao pustinju „rukovoditeljkom“ sveg svog života, „satrudnicom“, „majkom božanskog ushođenja“ i „obožiteljnicom“ (theopion). Cilj odlaska u pustinju je pobeći od svetskog meteža i steći unutarnju tišinu koja je neophodna radi bogoopštenja. Grigorije se oslanja na primere proroka Ilije, Jovana Krstitelja i samoga Isusa Hrista, kada govori o neophodnosti iskustva pustinje za hrišćanina: i Ilija se sa zadovoljstvom predavao mudrovanju (hēdeōs enephilosophei); i Jovan u pustinji; i sam Isus je činio dela pred narodom, a molio se uglavnom na pustim mestima. Kakav je zakon on dao samim tim? Mislim da je zbog čistog sabesedovanja s Bogom neophodno prebivati u bezmolviju (hēsychazein) i makar malo izvesti svoj um iz obmanjivoga. Jer on sam ne potrebuje udaljenje – inema mesta gde bi se mogao sakriti budući da je Bog Koji sve ispunjava, nego da bi se mi naučili da ima vreme za delanje, a ima i vreme za upražnjavanje višega.

Treba obratiti pažnju da kako u navedenom tekstu, tako i u mnogim drugim Grigorije govori o usamljeničkom životu, kao o „filosofiji“. Za njega monaštvo nije samo podražavanje načinu života Hrista i proroka, već u određenom stepenu i načinu života antičkih filosofa. Među učenim monasima njegovog vremena takvo je shvatanje bilo opšteprihvaćeno. Vasilije Veliki je govorio da je istinski filosof onaj koji je zaključao telo u manastir, a um sabira unutar sebe. Grigorije naziva monaški sto „filosofskom trpezom“.

Uporedo sa tim Grigorije je naglašavao da je monaški život neuporedivo viši od života antičkih filosofa. Iako se kod poslednjih susreću primeri dostojni podražavanja u mudrosti, samo su u hrišćanstvu mogući orginalni obrasci svetosti. U 4. besedi, „Protiv Julijana“, Grigorije pretpostavlja monahe antičkim filosofima, dokazujući da je monaštvo put koji vodi sjedinjenju s Bogom, ozarenju božanskom svetlošću i oboženju:

Vidiš li te ljude koji nemaju ni imanje ni krov, i samim tim se približavaju Bogu; u kojih noge nisu umivene, a postelja im je zemlja, kao što govori tvoj Homer… koji su dole, ali iznad donjega, među ljudima, ali iznad čovečanskog; svezani, ali slobodni; stešnjavani, ali ne zadržavani, koji ne ovladavaju ničim u svetu, ali su sasvim iznad sveta; u kojih je dvostruk život – jedan preziru, a o drugom se brinu; koji su kroz umrtvljenje besmrtni, kroz odrečenje sjedinjeni s Bogom; koji su van strasne ljubavi, ali plamte božanskom i bestrasnom ljubavlju; koji ovladavaju izvorom Svetlosti i još su sada ozareni njome; u kojih su anđelska psalmopojanja, svenoćno stajanje i preseljenje uma Bogu, uma koji ushićeno hita ka visoti; u kojih je čistota i očišćenje; u kojih je blato i nebo, unižavanje i (uzvišavanje na) presto, nagota i odeća neraspadljivosti, pustinja i slavlje na nebesima, vlast nad zemaljskim naslađenjima i beskonačno neizrečeno naslađenje; suze očišćuju greh sveta, a podizanje ruku gasi plamen, ukroćuje zveri, otupljuje mačeve, razgoni vojske u bekstvo.

Kroz sav svoj život Grigorije je opštio sa monasima i ushićivao se asketskim podvizima mnogih od njih. U 6. besedi, izgovorenoj povodom ponovnog susreta monaha nazijanske eparhije sa svojim episkopom, Grigorije opisuje „post, molitvu, suze, žuljeve na kolenima, bijenje u prsa, stenjanje, vapaje iz dubine, svenoćno stajanje, preseljenje uma Bogu“; takođe govori i o spoljašnjem izgledu monaha koji su hodali bosi, nisu se umivali, nosili su jednostavnu odeću i „odgovarajuću frizuru“ (koura symmetros); napominje čvrsti hod monaha, njihov nelutajući pogled i prijatni osmeh, „ili bolje, samo vid osmeha, celomudreno se uzdržavajući od smeha“. Sve je to očigledno blisko onome što je Vasilije Veliki pisao Grigoriju u jednom od svojih ranijih pisama u vezi sa spoljašnjim izgledom i ponašanjem monaha: tamo se takođe govori o uzdržanju od smeha, neopranoj odeći. Čvrstom hodu i sl. U pesmi „Jeleniju o monasima“, Grigorije daje kratke karakteristike svojih poznatih monaha: jedan od njih (Kledonije) „živeo je radi siromašnih i sve je prineo Hristu, pre svega samog sebe“, drugi (Evlavije) brinuo se o staroji bolesnoj majki; treći (Tegonije), „stojeći na zemlji doticao se nebeskih prestola… i na njegovom cvetnom licu svagda je uočljivo osijanje radosnog duha“. Opšta karakteristika monaha izražena je u istom tonu kao i u besedi „Protiv Julijana“:

Svi su oni služitelji svesilnog Boga, Svaki savršen u svom blagočešću. Laganim stopama idu po zemlji… Oni su kamenice velikoga hrama i Hristos ih svezuje.
Jedan drugoga ispunjavaju ljubavlju harmonije Duha… Oni su umereni u reči, umereni u ćutanju i zauzdavaju I smeh i sluh i neprilični pogled… Zemaljski mrtvaci, oni misleno žive u gornjem, Svagda imajući pred očima veliko sijanje Boga I likovanje blagočestivih duša u budućem (veku). Ipak, zajedno sa mnogim pohvalnim rečima na račun monaha, u Grigorijevim stihovima susrećemo surova razobličavanja lažnog monaštva i jetku satiru prema onima koje je smatrao da su narušili monašku disciplinu. Primajući monaštvo, pre svega kao unutrašnji i skriveni život, on je ustao protiv licemerja i prevrtljivosti u šta se ponekad pretvarala monaška pobožnost. Svi spoljašnji znaci o kojima je ranije bilo reči – boso hođenje, nošenje siromašne odeće, oboren pogled i dr. Nije ni u kom slučaju cilj sam po sebi – to su samo „bočni efekti“ monaškog načina života, suština koga je očišćenje srca i neprestana molitva.

Premda se Grigorije iskreno ushićivao onim monasima koje je opisivao u besedi „Protiv Julijana“, ili u pesmi „Jeleniju“, on se po spoljašnjosti nije ubrajao među njih. Tradicionalni monasi nisu se prali niti su se lečili kod lekara, a Grigorije se po savetu lekara lečio u banji. Monasi su se odricali svojih imanja, a Grigorije je sve svoje sačuvao. Njega su naime optuživali da „raskošuje“, da je „bogat“ i živi u „ispraznosti“. Odgovarajući na njihove optužbe, Grigorije naglašava da se istinsko monaštvo ne ograničava primanjem na sebe monaškog izgleda: nas je, možda, izvor i ribnjak i prohladni vetrić I hlad drveta, sama neznatna dobra; I vi to nazivate raskoši. Ili je Hrišćanima već i zabranjeno (=nemoguće) da dišu? Možete li to da nam zabranite? Kako si mračan ti, mladiću, kako bedan, hodiš bez obuće, Prljave kose, jedva prgovarajući reč! I odeća ti visi od pojasa, i crna riza; Čin ti se vuče po zemlji. Ako je sve to radi vere, čitav život treba to da posvedoči, A ako je samo gluma, neka drugi pohvale to (ja neću)!

Monaštvo, pretvoreno u histeriju, s pravom je izazivalo Grigorijev gnev. Ali je još reskije govorio o onim monasima, koji narušavajući zavet celomudrenosti, žive s licima suprotnog pola. U gradskom monaštvu IV veka, bio je široko rasprostranjen običaj da monah-pojedinac ili neoženjen klirik živi pod istim krovom sa taozvanom „sinizaktom“ (grč. Syneisaktos, bukvalno prevedeno: „uvedena“ u dom) ili „agapitom“ (agapitē – „voljena“), koja mu je formalno bila služavka, a u realnosti često postajala ljubavnica. Postojali su i slučajevi naložništva monahinja-devstvenica sa sinizaktom-agapitom. Protiv ovog vapijućeg narušavanja crkvene discipline postavljen je treći kanon Nikejskog Sabora 325. g.

A takođe i mnoge stranice koje su napisali sv. Atanasije Veliki, Vasilije Veliki, Grigorije Nisli, Jovan Zlatousti i drugi. Grigorije Bogoslov nije štedeo oštre reči, obraćajući se monasima i monahinjama koji su živeli zajedno sa osobama suprotnog pola: Agapitima-muškarcima, a takođe i agapitama-ženama, evo šta ću reći: Propadnite vi, prokleti među hrišćanima, propadnite, Koji prikrivate bešnjenje prirode… Izbegavaj svakog muškarca, a posebno sinizakta; To je gorka voda Mere, veruj mi, devstvenice… Pri mešanju belog sa crnim dobija se sivi cvet; Život i smrt nemaju ničeg zajedničkog, A oni koje svi nazivaju sinizaktima, Ne znam da li poštuju brak ili su izvan braka.

Monasi, vodite monaški život, A ako živite sa agapitima, onda vi niste monasi Vidimo da Grigorije istupa u svojstvu borca za čistotu monaškog života, napominjući monasima toga vremena o tome idealu života u podražavanju Hristu, našta su i pozvani.

Grigorijevo mesto u istoriji istočnog monaštva dosta je skromno, njegovi spisi na asketske teme sa ne mogu uporediti sa Atanasijevim, Vasilijevim i Evgarijevim spisima, koji su bili osnivači monaške pismenosti. Međutim Grigorijevo lično iskustvo je nesumnjivo važno za sve koji slede monašku tradiciju. U njegovom liku mi se srećemo sa retkim tipom monaha aristokrate, monaha bogoslova, monaha filosofa, monaha pesnika. Njegov život je ostao svedočanstvo toga da monah po prizivu ostaje monah i na episkopskoj katedri i na Crkvenom Saboru i sedeći za stolom i pišući, ilečeći se i boraveći u hčadu šume i šetajući po obali mora. Živeći u svetu, monah ostaje van sveta, slobodan od zemaljskih privezanosti. On živi u Bogu tamo gde ga je život naneo i gde mu je Promislom Božijim dato da vrši svoje služenje.