Господе ти си живот мој

Starac-Sava pskovo-pecarskiСтарац Сава Псково-Печарски Господе Ти Си Живот Мој! Поуке Схи-Игумана Саве.

Једна реч о монаштву Међу старчевим духовним чедима било је много јавно или тајно пострижених монаха. Он као да је био игуман путујућег женског манастира. И сан му је очигледно говорио о томе: „настанио се у женском манастиру“, где је осећао да је у својој средини. Старац је много волео монаштво и са побожношћу је говорио о њему. Монаштво је – украс и цвет хришћанства. Оно својом светошћу привлачи пажњу ревнитеља побожности, и многи од њих.надахњујући се монаштвом и пламтећи љубављу према њему, пожеле да постану учесници тог анђеоског чина на земљи. Али манастира који би могли да приме све оне који то желе, нарочито женских манастира, готово да нема. И шта онда да се ради? Они тада примају на себе подвиг тајног монаштва. Таква одлучност ревнитеља побожности је јасна: њима је монашки живот по својој духовној лепоти толико привлачан, да су се одлучили да такав подвиг, какав је монаштво у свету. Оснажени благодаћу која делује у њима, они све даље и даље усходе из силе у силу, идући ка своме циљу. Старац је овако говорио уском кругу својих духовних чеда; многима од њих дао је благослов за пут тајног монаштва. Јер и он сам је до отварања манастира хтео да буде тајни монах. При томе, онима који су желе да приме тајни постриг говорио је: Ко у себи не осећа моћну силу за испуњавање монашких завета током читавог живота, тај ни не треба да даје монашке завете, да не би после био одлучен од Христа због немара. А некима, мада су желели постриг, старац није давао благослов. Другима пак, који то нису ни очекивали, јер су били свесни своје недостојности, старац је сам предлагао монаштво и смело их благосиљао за монашки пут. При томе је наводио речи светитеља Василија Великог: „Код вас, монаха, треба да се сачува онај остатак побожности који ће Господ, када дође, наћи на земљи“.

А монашки завети – наставио је – то су непрестана молитва, смирење, послушање, девственост, уздржање, нестицање. Без тога, монах је – обичан лењивац, свесни лажов, кривоклетник. „Црна риза – каже светитељ Тихон Вороњешки – (сама по себи) не спасава; и онај ко је у белој, тј. у светском оделу, а има послушање и смирење и чистоту, тај је (и без монашких завета) непострижени монах“. Сваки човек треба да тежи истинском монаштву (непорочности), а онај ко живи сам треба нарочито силно да љуби Господа. Старац је причао да је св. Јовану Сергејеву Кронштатском дошао млади богослов да тражи благослов за одлазак у манастир. И отац Јован му је рекао: „Ја не знам ништа боље за младића, него да себе у потпуности преда на служење Цркви, са свим својим великим и још нетакнутим силама. При томе се треба старати само о једном – да се живот проведе благочестиво. Ако ви осећате то, онда нека вас благослови Бог“. Ето како је отац Јован гледао на монаштво – говорио је старац. – Он је са радошћу давао благослов за тај блажени пут, а и сам је био истински монах у свету. Но, немојте да помислите да ћете када одете у манастир или у тајно монаштво безбедно да поживите у том блаженом животу. Када би људи у свету знали како је тешко живети у манастиру, они не би одлазили у манастир ни да их штапом бију. А када би знали каква је награда монасима на небу, одбацили би све и пошли би у манастир.

Монаштво је установио Бог за добро Цркве и друштва, како би човек достигао више савршенство. Он Сам је показао силу и дух монаштва, а показали су их и Мајка Божија, и Претеча Господњи, и други светитељи. Суштина и дух монаштва је непрестано пребивање у Богу, умом и срцем, уз одстрањивање свега светског. А монашку одећу и употребу бројаница није одредио Спаситељ; то су као нека помоћна средства. Сама одећа не спасава монаха. Треба тежити ка томе да се у себи задобије Дух Свети, љубав према ближњима и молитва за њих. Дуг монаха је да се моли за читав свет. Свети Оци о монаштву пишу следеће:

„Монашки живот је похвала Цркве“ – каже свети Исак Сирин (Беседа 63). „Светлост монасима су анђели, а светлост људима у свету су монаси“ – каже свети Јован Лествичник (Слово 26). Блажени Јероним каже: „Монаштво је лепота, најдивнији цвет, драги камен и украс Цркве“. Свети Димитрије Ростовски тврди да „молитвама монаха Господ држи овај свет“. Свети Јован Златоуст каже: „Иди и учи од монаха. Они су светила која сијају по свој земљи. Они су зидови којима су ограђени и утврђени градови…“. Као благодатна светила, они су свуда по Русији запалили благодатни огањ вере и побожности; својом молитвом и личним примером привукли су људска срца Богу. Ако је јака наша православна Русија, ако стоји као стена усред таласа и бура, све то она дугује пре свега управо онима који су оставили свет великим у смирењу носиоцима Духа Христовог.

Ми се дивимо њиховим чудесним подвизима, а наша срца бивају тајно привучена на подражавање њихових спасоносних правила живота и да иду њиховим путем. Да, заиста: сви они којих свет није био достојан потуцали су се по пустињама и горама, по пештерама и јамама земаљским. Све док на земљи има светих манастира, на њој неће нестати вере и побожности. У манастирима ће се сачувати остатак побожности до краја света! Монах (монос) значи – сам, без породице. Монашки живот је живот духа. Главно монашко правило је непрестана молитва умом и срцем и одлучно пребивање у Богу. А због таквог унутрашњег делања монах бива овенчан великом благодаћу Божијом. Молитва таквом монаху постаје као дисање – неопходна за живот. Али будите спремни за борбу, јер сатана не трпи молитву и због тога љутито напада. Уз то, и људи ће устати са свакојаким притисцима и прогонима, у уму ће се појавити немир, у телу ће прокључати страсти, али треба наставити своје дело у простоти и смирењу. Бојте се лењости и нерада, а поготово – високог мишљења о себи. Горда помисао може да убије душу. Зато у срцу увек треба бити свестан своје слабости, плакати због грехова и очекивати утеху Христову. И још треба знати, да истинску монашку мантију представља разборито подношење клевета и лажних оптужби.

Старац је своја чеда у монаштву подсећао на учење преподобног Серафима Саровског: Учи се да молитву обављаш кроз дисање са затвореним устима. То искуство је бич против тела и телесних похота… Монаси који не сједињују спољашњу и унутрашњу молитву нису монаси, него тиквани. Без сталног молитвеног јединства са Господом, без непрестане молитве Исусове, монах није у стању да поднесе монашки живот. Такав монах је прељубочинац и неминовно одлази „у земљу далеку“. Монашки завет обуздава нашу непокорну природу и тера нас да се одричемо своје воље. А без одрицања од сопствене воље човек не може ни темељ спасењу да положи, а камо ли да се спасе. Молите за себе од Господа самоодрицање, јер је оно неопходно за спасење. Одсецање сопствене воље и послушање Свети Оци пореде са мучеништвом:

„Послушање је непокорност демону, то је крајеугаони камен на коме се зида спасење монаха“. Изаћи из послушања, то значи охрабрити мрачну силу, а Господа огорчити.“ Ко испуњава своју вољу, тај је син ђавола“ (Јефрем Сирин). Непослушност је велики грех против монаштва. Дакле, монаштво представља непрестани крст, распињање себе и одсецање сопствене воље. Од првога дана душу треба припремити за борбу. Кроз послушање се изграђује смирење и покорност вољи Божијој. Покорност је велика добродетељ, изнад послушања! Трпљење – то је чињење добра са принудом. А покорност је добровољно чињење онога што је воља Божија, са искреном жељом и хтењем да се угоди Богу и ближњем. Услед непокорности и неиспуњавања заповести Божијих појавио се првородни грех старог Адама који је уништио све. А свет је био спасен кроз новог Адама – Богочовека – Спаситеља и Господа нашег Исуса Христа, јер Он је био послушан до смрти, и то смрти на крсту (Фил. 2,8). Бог је тако премудро одредио, да је првог човека у рају због греха који је починио, због непокорности и непокајаности – изгнао на земљу да би се поправио, да се смрад не би ширио по рају и да не би био вечан. Живети хришћански – значи остваривати узвишену вољу Божију.

Монахе је старац нарочито подстицао на мирно подношење прекора и неправедних оптужби. Монах у свету треба да буде као мртвац; он не треба да обраћа пажњу на то да ли га хвале или осуђују, да ли га поштују као светога, или презиру као готована. Монах никада не треба да клоне духом, него увек треба да буде испуњен животном радошћу. Чамотиња, униније и незаинтересованост не треба да буду својствени монаху. Нека људи клевећу, нека праве сплетке, а ви увек будите свесни вредности патњи, тј. користи која долази од њих! Монах треба да се боји беспосличења, код њега стално треба да се смењују молитва и рад. Не будите млаки – то је за монахе грех. Уз млакост никада нећете постати истинске монахиње. Због немара и незаинтересованости, због равнодушности према подвизима спасења, монаси ћe бити мучени мразом, страшном хладноћом. Грешници из света на муке ће поћи у огањ, а монах не, јер он и у вечности има свој посебан пут. Устајати треба као у манастиру – у 5 сати, јер дуг сан раслабљује душу. Није обавезно да се сваки дан одлази у храм Божији, јер је речено: „Шест дана ради, а седми посвети Господу Богу твоме“. Тако и ви. Али када идете у храм, идите са пажњом и гледајте да тамо никога не растужите.

Старац је све до краја живота свакодневно читао житија светих, као и поуке Светих Отаца и подвижника побожности последњег времена, а и другима је саветовао да што више читају светоотачке књиге. Такође, сам је људима давао многе поучне књижице. Читајте макар и страницу дневно – молио је. – Јер монаштво је наука над наукама. Па ако ни једна наука не може да се савлада без учења, онда тим пре не може тајна духовна наука. А монах треба најозбиљније да изучи ту науку и да се на делу труди да испуњава оно што је научио. Ништа не скривајте, ништа не тајите, не остављајте никакав пролаз греху. Без откривања помисли веома је тешко ићи монашким путем. Треба знати да ћемо одговарати не само за дело, него и за реч, и за помисао; за нечисте мисли и ружна маштања следе вечне муке. Али ако се супротстављате нечистим и сујетним помислима које вас нападају, ако их терате од себе, ако тугујете у срцу, за то вам се од Господа припрема велика награда, због непоколебиве љубави према Њему. „Али, ако се монаси буду наслађивали нечистим помислима, или, што је још горе, ако буду имали страсне склоности, Господ ће их осудити теже од свих блудница које живе на земљи“ – каже Јефрем Сиријски. Ни за кога се не треба претерано емотивно везивати, чак ни за децу. Све треба волети, али без сувишних страсних склоности.

Старац је као поборник целомудрености давао следеће поуке, чувајући од пада оне који су били искушавани. Говорио је: Није срце толико криво као поглед, уобразиља, мисао – то су оне степенице којима се грех спушта у срце и лишава људе мира и спокојства. Треба бежати од таквих људи, избегавати сусрет са њима, а при случајном сусрету скренути поглед и удаљити мисао о њима из ума, па се онда ни срце неће узнемиравати. Знај да сатана припрема напад, зато пази и не зевај! Сети се својих завета, сети се ко си. Приликом сусрета са тим човеком читај молитву: „Узалуд се трудиш око мене, пали архистратигу, јер ја сам слушкиња Господа Исуса Христа. Ти понижаваш себе, највиша гордости, када тако силно нападаш мене јадну“. Ако си тако спремна да дочекаш напад, можда га неће ни бити. То је као у рату: ако противник зна да је одбрана добро припремљена, он неће ни кренути у напад. Најважније је – немати ништа нечисто у себи, чувати слух, чувати поглед, удаљити се од свега чега се гнуша Дух Свети, удаљити се од тога онако како пчела бежи од дима. Треба да тежимо ка томе да на земљи достигнемо целомудреност, правду и побожност, како бисмо се тамо, на небу, придружили збору анђела и заједно са њима славили Господа! А како ће нас само бити стид пред Богом и пред анђелима због наших тајних грехова.

Постоје монаси који нису достојни свога звања, као што и у сваком другом звању има недостојних. Али истинских монаха има и данас! Монаштво, које је Божанска установа, неће као такво нестати све до краја света, без обзира на злоупотребе појединих лица. Та лица су у монаштво ступила из грешног земаљског света, често не по призиву, са тешким пороцима и страстима, са болестима душе. Они, наравно, нису могли тако брзо да се избаве од својих греховних навика, од болести душе. Старац такве никада није осуђивао, него их је жалио, а особама које су му биле духовно блиске говорио је: Немојмо их осуђивати, сажалимо се на њих и молимо за њихово исцелење. Уосталом, они су понекад и сами оплакивали своје падове, трудећи се да их изгладе покајањем и добродетељима. И често су од великих грешника постајали велики праведници. Манастир је место покајања, они су ту и дошли ради покајања. Не треба одбити покајање оних који траже и желе спасење, чак и када не могу да владају собом, попут бесомучника. Помозимо им својим молитвама и немојмо их осуђивати. Можда ће од њих испасти велики светитељи – говорио је старац Сава у заштиту „лоших“ монаха.

У савременом монаштву постоје изабрани Божији сасуди, обасјани благодаћу Духа Светога. Они су и пре ступања у монаштво били девственици, нису узимали учешћа у светским забавама и навикли су на благочестив живот. Строга побожност у свету васпитала је од њих строге и по духу силне монахе. Стога, је ли оправдано вређати и осуђивати целокупно монаштво због неких његових искварених чланова? Не заслужује ли монаштво благодарност и похвале због тога што многи монаси проводе живот као анђели и моле се за грешни свет?! Велику ће награду имати тајни истински монаси који се спасавају у свету! – при томе старац је причао о монахињи која је била професор доктор и која је успешно повезала своје унутарње духовно напредовање са радом у свету, у области вирусних болести. Она је уживала велико поштовање и имала велик ауторитет на послу, међу својим сарадницима и болесницима. Веома су се изненадили када су сазнали да је монахиња: Како можете и једно и друго? – питали су је.

Бог ми помаже! – одговорила је љубопитљивима. Отац Сава је ово испричао о три нараштаја монаха: Велики старац преподобни Антоније молио се за судбину монаха. Тада му се јави Господ и каже: „Твоје духовно потомство неће нестати до краја света, али монаси ће се разликовати по својим подвизима. Ево, види!“ И старац погледа… Стоје три монаха: монах древног доба, монах средњег века и монах последњег времена, а покрај њих тече огњена река. Монах из старине који има силна, моћна (благодатна) крила, замахнуо је њима, подигао се на велику висину, слободно прелетео огњену реку и спустио се на другу обалу. Монах средњег века, са орловским крилима, удаљио се неколико корака да би ухватио залет и са напором је полетео знатно ниже од првог, но пламена река га ипак није дохватила. Монах последњег времена, који је имао кокошија крила, летео је са великом муком, ниско, ниско, тако да је његову мантију захватао огањ. Он је напрегнуо све своје снаге, једва некако успео да прелети реку и пао од изнемоглости. Даље Господ објашњава старцу Антонију Великом: „Првом монаху дата је велика благодат; уз њену помоћ он је слободно прелетео огњену реку, па ће добити награду као за послушање. Други монах је прелетео реку са великим трудом, он ће такође добити награду за послушање. Трећи монах, монах последњег времена, добиће награду као за подвиг и покајање, због веома тешког живота и трпљења без роптања“. Тада је великом старцу преподобном Антонију све постало јасно. Многи монаси последњег времена живеће у свету, али ће бити већи од монаха из старине! Они благодаре Богу, спасавају се кроз патњу и равни су великим светитељима. И сам живот за њих је подвиг!