Божић опасан жицом

Сестринство манастира Девич дочекало је и овај Божић у монашком тиховању као и годинама уназад. Ова српска светиња налази се на шестом километру јужно од Србице, у срцу косовске Дренице у којој одавно нема ни једног Србина, и где је средиште албанског сепаратизма и тзв. Ослободилачке војске Косова.

IgumanijaИгуманија Анастасија Биљић, која бдије над четири монахиње и једном искушеницом, прича за „Вести“ о животу у овом најстрадалнијем српском женском манастиру који се налази у потпуном албанском окружењу.  Божић прослављамо молитвено и скромно. Бадњак сечемо саме, на манастирском поседу ограђеном бодљикавом жицом и под будним оком седморице војника Кфора. Саме налажемо бадње дрво, окупимо се око посне трпезе, почастимо и војнике Кфора, каже игуманија Анастасија.

У манастир сте дошли у време првих већих превирања на Космету крајем шездесетих година прошлог века! Била сам дете и мало сам разумела те демонстрације, али никад нећу заборавити како су Албанци тад премлаћивали 15 монаиња. Они су 1969. моткама претукли и нашу тадашњу игуманију Параскеву. У потоњим годинама, упадали би на манастирска имања, отимали, секли манастирску шуму и убирали нашу летину. Често су нас гађали камењем на путу до манастирске економије. Игуманија Параскева и наш тадашњи епископ а потоњи српски патријарх господин Павле писали су небројене жалбе и Приштини и Београду, али су добијали одговоре да тим представкама „рушимо братство и јединство“.

Када су почела последња велика страдања?
Од децембра 1997. када се из дреничког краја први пут огласила ОВК, непрекидно смо у муци, пљачкали су нас, пуцали, пресретали на путу ка Србици, гађали камењем…У време оружаних сукоба 1998. и 1999. ОВК нас је гађала чак и гранатама, иако у манастирској порти никад није било српске полиције ни војске. Ипак, до половине јуна 1999. и доласка Кфора припадници ОВК нису упадали у сам манастир, а онда су опет извршили препад.

Шта се тад догађало?
Од 13. до 16. јуна 1999. припадници ОВК су нас испитивали. Прва 24 сата нису допуштали да једемо, држали су нам оружје уз слепоочнице, ислеђивали нас, посебно мене и духовника свештеномонаха Серафима. Срећом да је мати Макарија, игуманија Соколице, стигла са француским Кфором. Да је закаснила, можда бисмо још тад биле побијене, а Девич до темеља спаљен.

Нема положајника
Док је у оближњој Србици било Срба, долазио би нам и положајник, али уназад десет година у овом крају, осим нас шест монахиња, нема више ни једне српске душе. Вера у Бога одржава нас у животу, због ње све ово време опстајемо у окружењу непријатељски расположених људи дреничког краја – каже игуманија Анастасија која је као тринаестогодишња девојчица стигла у Девич 1968. године.

Како је сестринство прошло у мартовском погрому 2004?
Албанци су тад довршавали недела својих предака и претходника. Француски војници Кфора нису се одупрли њиховом налету и манастир је спаљен. Мировњаци су само евакуисали монахиње до северне Митровице. И после неколико дана вратили нас на згариште. Биле смо под шатором до зиме и нужног оспособљавања дела конака.

Албанци брзо забораве исцељење
Да ли у Девич опет долазе Албанци ради исцељења, као некад?
Спорадично и у потаји од својих сународника, једино кад понеког тешка мука натера. Иначе, Албанци из овог краја имају чудан однос према овој светињи. Долазе и траже помоћ од светог Јоаникија, кад их велика невоља снађе. Тад изгледају искрени и заиста добијају исцељење од светог Јоаникија. После тога ти исти људи могу да руше и пале манастир, заборављајући све.

Да ли је у међувремену завршена обнова?
Не. Манастир је, могло би се рећи, у непрекидном страдању и обнављању још од 1941. године кад су га запалили припадници тадашње албанске фашистичке војне организације „Бали комбтар“. Када је после Другог светског рата, 1956, тадашња игуманија Параскева почела да обнавља, Албанци из суседних села су је питали зашто то ради. Она би им увек одговорила: „Да бисте ви имали шта да палите“.

Шта вам даје храброст и снагу у таквом окружењу?
Вера у Бога и свети Јоаникије Девички, јер присуство његових моштију улива нам сигурност. Срушене зидове је од свега најлакше поново подићи. Потребно је да се измиримо, најпре сами са собом, а онда и са онима око себе, и Срби и Албанци. Све друго је само зидање куће без темеља и крова.

Извор: Вести онлине