Bogu Božije a caru carevo

pismo-knjigaVerujući čovek ne treba da se isključuje iz životnih odnosa izgovarajući se svojom crkvenom pripadnošću i verskim opredeljenjem.

Nije dobro to da mu crkvena pripadnost bude paravan iza koga se zaklanja izbegavajući društvenu odgovornost. Istina je da verom hodimo napred u Carstvo Nebesko, ali putujemo kroz vreme osadašnjujući i oprisutnjujući budući vek ovde i sada, tako da nije dobro ako ne uspemo da se ostvarimo u vremenu i sa svojim savremenicima. Nema mesta izgovorima time da mi pripadamo budućem veku jer ta pripadnost ne sme da znači protivljenje ovom veku i savremenicima. Mera naše moguće ostvarivosti u budućem veku jeste stepen uspešnosti u zajedničenju sa drugim ovde i sada. Niko ništa ne treba da čini sâm i samo za sebe – u svemu treba videti drugoga sa njegovim potrebama. Tada sve životne relacije doživljavamo trezveno, imamo trezven odnos prema društvu, državi i davanju po srcu za drugoga, kao i propisanom davanju ili plaćanju poreza.

ZAJEDNIČENJE SA BOGOM I DRUGIM ČOVEKOM

Čovek je ikona Boga živoga, druževno biće, ličnost za zajednicu, a ne osobenjak i usamljenik koji se samoostvaruje – za sebe i bez drugih. Tako bi trebalo da bude, što u pojedinim slučajevima postaje drugačije pod teretom različitih stanja i nesuglasica čoveka sa čovekom. Verujući čovek sve ovo treba da promišlja i domišlja budući daleko iznad stanja suprostavljenosti i uvek tražeći dobre razloge za ostvarenje zajednice. Nažalost, često nam se nameću razlozi protiv zajedničenja – skoro da više uočavamo druge razloge koji nas navode na to da odustajemo i osamljujemo se. Tada umesto zajedničenja imamo mnoštvo beznadežnih i usamljenih, i svako drugoga vidi očima sebičnog interesa da bi na kraju svako u svakome video opasnost. To je teško stanje, u kome vladaju suparnički odnosi, koji na momenat mogu biti partnerski, stanje u kome sami sebi onemogućavamo zajedničenje. Zbog toga je bitno i potrebno da verujući čovek dublje promišlja svoje življenje u zajednici sa drugim uvek kao meru imajući sebedavanje, a nikada prisvajanje za sebe. Da bude odgovoran u stvaralaštvu – stavljajući u prvi plan dobro i istinu – budući stvaralački odgovoran i zaista slobodan od sebe. Samo tada je zrela ličnost, spreman za dobro zajedničenje sa drugim, otvoren za sve i neopterećen sebičnošću.

Božija ljubav je jedina prava mera i garant uspešnosti dobrog zajedničenja, uvek nas poziva, pokreće i prima u svoje okrilje. Tu treba slobodno da uđemo, da budemo saučesnici radosti življenja, oslonjeni jedni na druge i dobri oslonci jedni drugima. Davaoci i primaoci radosti koji se najviše raduju onda kada drugima učine dobro, a ne samo onda kad je nama sve po volji. To je jedini pravi i mogući put zajedničenja u bogočovečanskoj stvarnosti vere, put kojim treba ići sa sigurnošću – bez dvoumljenja i dvoličenja. Tu nije dovoljan samo srdačan susret, koji je dobar jer podrazumeva prevazilaženje sukoba, ali nije dovoljan ako ne postane ostvarena životna zajednica. Sve je, dakle, dinamizirano dobrodelatnom neprestanošću, koja počinje kao neosporna dobronamernost i traje u stvarnosti samoodrečne ljubavi. Ta samoodrečna ljubav je stvarnost života u veri, ostvarena u spasonosnom bogočovečanskom podvigu; ona nije zagovarana ideja, nešto što se od nas traži, nego je nešto što je za nas Bogočovek ostvario. Dao je sebe, On je ostvario najprisniju zajednicu ljubavi sa nama, nije nam naredio da mi učinimo neku tešku stvar, nego je najpre On učinio ono što mi treba da prihvatimo i ostvarimo. Tako je naša zajednica sa Bogom i jednih sa drugima osnovana na konkretnom delu, ona predstavlja stvarnost našeg saučestvovanja u spasonosnoj stvarnosti. Samo onda kada jedni druge vidimo u svetlosti spasonosnih događaja i stvarnosti ljubavi Božije prema svakome čoveku, uspevamo da ostvarimo punoću života u veri.

ODGOVORNOST ZA DRUGOGA

Pobožnost uvek podrazumeva zajednicu i zajedničenje, nikada nije i ne može biti izolovani postupak nekog pojedinca. Samo u odnosu sa drugim možemo pokazati pravu meru pobožnosti, a sve drugo osim toga je stanje samoizolacije, zatvorenost u sebe i nespremnost za život u veri. Čak i onda kada neko kaže da veruje – ako je odvojen i zatvoren u sebe, ne može se govoriti o iskustvu života u veri. On ima teistički stav, ali je u stvarnosti življenja usamljen, odvojen od zajednice iako se ponekad pojavljuje, prisutan je kao jedan od mnogih. Na broju je, ima svoje mesto, možda čak i funkciju, ali je sâm, daleko od drugih. Njegova pobožnost je interesna, a ne živa; vera je sračunata, a ne delatna; život je formalno ispravan, ali ispražnjen od dobronamernosti i dobrodetelji. Sveden je na ispunjavanje zahteva, što na kraju rezultira nasiljem samovolje većih nad voljom manjih. Tako zamišljena vera ne vodi do Boga Koji je Ljubav, već nas odvodi u samoću i udaljava od ljubavi Božije, udaljava nas jedne od drugih, i tada smo svi jedni drugima suprotstavljeni, što obesmišljava sve naše odnose. Tada su svi naši postupci interesni, svedeni na trenutnu potrebu, i nisu utemeljeni na dobrom razlogu. Jer sigurno je da nije dobar razlog samo ono što je meni u nekom momentu ugodno – uvek treba promišljati i stanje i potrebe drugoga. Ali sve dotle dok životnu stvarnost ne prepoznamo na pravi način i dok ne vidimo da je to nešto mnogo više od samo naše potrebe, nije moguće dobro životno ostvarenje.

Najsrećniji je onaj čovek koji razume da pored njega i njegovog interesa postoji i drugi čovek sa svojim stavom i potrebama. Imajući zdravu pobožnost, ne obeshrabruje se zbog toga, nego ga to pokreće u trezveno promišljanje i dobro postupanje. Stvarno je radostan što može dobro činiti ne samo za sebe, nego i prema drugome i za drugoga. Velika je to pobeda u sebi i nad sobom, koju treba neprestano promišljati ne dozvolivši da nas obuzme očaj ako drugi drugačije misli i čini. Niko i ništa ne sme da obustavi našu odgovornost i dobronamernost jer bi to bilo samovoljno pokoravanje zlu, odricanje od bogodarovane slobode. Taj neodgovorni postupak uvek treba izbegavati, posebno u „malim“ stvarima. Svemu treba odgovorno pristupati i uvek treba odgovorno postupati jer je u delu vere sve važno, ne postoje nebitne sitnice. Vera podrazumeva život jednih sa drugima u Bogu i sa Bogom, a ne postojanje za sebe, sebični život jednih pored drugih. Zato je važna i potrebna odgovornost u svemu i sa svešću da je sebedavanje i davanje svoga najbolji način odgovornog zajedničenja jednih sa drugima.

DAVANJE SA ZAHVALNOŠĆU

Apostol Pavle opominje i osvešćuje svakog verujućeg čoveka govoreći: Šta imaš, a da nisi primio? Ove reči treba razumeti kao podsticaj na dobro stvaralaštvo, a ne kao pretnju koja zaustavlja stvaralaštvo. Reč je o ukazivanju na potrebu blagoslovene upotrebe tvorevine, gde saznanje o tome da se sve događa po daru ljubavi Božije pokreće dobro stvaralaštvo. Jer kad verom znamo da je Bog daleko iznad svih i svega, ali svojom ljubavlju duboko u svemu, to nas ohrabruje za dobro stvaralaštvo – nikako ne treba da nas obustavi i dovede u statizam i nestvaralaštvo. Tako reč „primio“ ima kreativno i progresivno značenje – nikako ne znači odsustvo stvaralaštva. Kada je razumemo kao Božije davanje, onda vidimo da je naše stvaralaštvo vere najpotpunije kao dobro davanje – ne samo kao sticanje za sebe. Naravno, nije isključeno trudoljubivo sticanje, i imetak nije označen kao zlo po sebi, nego je u svemu važno videti i drugoga i njegove stvarne potrebe. Važno je u svemu neprestano prevazilaziti potrošačko-proizvođačke relacije, koje postoje kao niže relacije, i na kojima ne treba ostati. Potrebno je ići dalje, o čemu najbolje govore reči: Jer ne tražim vaše nego vas. (2.Kor.12,14) Kada se ovo razume, onda su nam jasnije reči: U sadašnje vreme vaš suvišak da bude za njihov nedostatak. (2.Kor.8.14) Sigurno je da bi sve životne relacije bile potpunije i smislenije ako bismo se rukovodili navedenim apostolskim savetima. Tada bismo zaista ostvarili bogočovečansku punoću življenja.

POREZ KAO ODGOVORNOST PREMA ZAJEDNICI

Bogočovečanska dinamika života afirmiše sve dobre pokušaje čoveka kako na ličnom planu, tako i u zajedničkom ostvarenju mnogih. Kao velika društvena zajednica u kojoj su isprepletani mnogi interesi koje treba osmisliti i uskladiti u zdravoj pobožnosti, država podrazumeva poštovanje i odgovornost svih građana. Tu postoji poredak sa jasnim određenjem odgovornosti i važno je istaći apostolsku pouku: Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju, jer nema vlasti a da nije od Boga, a vlasti što postoje od Boga su ustanovljene. Zato ko se protivi vlasti protivi se uredbi Božijoj, a koji se protive, primiće osudu na sebe. Jer starešine (vlast –prim.aut.) nisu strah za dobra dela nego za zla. HOĆEŠ LI DA SE NE BOJIŠ OD VLASTI? ČINI DOBRO I IMAĆEŠ POHVALU OD NJE… Zato je potrebno pokoravati se ne samo zbog gnjeva nego i zbog savesti (Rimlj.13,1-5). Znajuću ovo, svaki istinski pobožan čovek postupa razumno – po savesti, a ne iz straha prihvata svoju društvenu odgovornost i u svemu postupa sa punom odgovornošću.

Plaćanje poreza je jedan od najboljih pokazatelja odgovornosti prema drugome jer se tako ispunjava apostolski savet o nadomeštanju nedostataka davanjem „suviška“, čime se uspostavljaju bolje relacije. Ničiji rad se na ovaj način ne omalovažava, kao što se ni ne podstiče lenjost, nego se omogućava funkcionisanje društvene zajednice na opštem planu, tako da to za verujućeg čoveka nikako nije nametnuto pitanje, nešto što se njega ne tiče. Verujući čovek ovde pokazuje koliko je stvarno pobožan. a koliko je nesiguran u veri u životnom ostvarenju. Kroz taj odnos se vidi koliko je odgovoran prema Bogu, drugom čoveku i sebi, i koliko je stvarno uveren u ono što ustima ispoveda. Zato je dobro da prilikom davanja poreza promišlja koliko dobrih dela može iz toga proisteći, a nije dobro da unapred i neosnovano sumnja u moguće zloupotrebe. Umesto da smišlja načine izbegavanja odgovornosti, bilo bi bolje da promišlja i čini ono što može biti nesebična pomoć potrebitim. Tada će prestati da tone u bezdan sticanja imetka samo za sebe, dodaće svom imetku novu dimenziju i dinamiku. Steći će blago neistrošivo, biće stvarno siguran jer će imati sebe, a ne samo bogatstvo, koje propada najviše onda kad se sebično čuva, troši se najviše onda kada nije delatno, kada je u sefu i „osigurano“ mnogim bravama, zidovima i čuvarima. Ali treba imati stvarnu veru da bi se to sve stavilo na uvid mnogima – ne zarad pohvale ili bilo čega drugoga, nego kao ono što se najviše umnožava kad se daje. Koliko bi svima život bio lepši i lakši kad bi nam omekšala srca i kad bi sve svoje čuvali davanjem, a ne skrivanjem u sefove, slamarice ili bilo kakve druge „štekove“. Tu smo skoro svi isti – odnos prema imetku je po sebičnosti isti, a različite su samo brojke, dok svi mislimo da smo u pravu. Od vlasti očekujemo red i poredak, dok mislimo da nije loše izbeći poneku obavezu (jer „svi to rade“). Ali ako je u pitanju neki naš interes, onda smo jedni prema drugima nemilosrdni u traženju. Promenimo te loše navike, i sigurno je da će se tako u mnogo čemu promeniti mnoge naše relacije. Ne čekajmo druge da počnu nešto pre nas, pokušajmo da u granicama sopstvene odgovornosti pokažemo spremnost da damo ono što smo dužni. Pođimo od porezā doživljavajući iste kao omogućavanje bolje društvene stvarnosti – jer svačije malo postaje mnogo u konačnoj realizaciji. Svako ko za sebe kaže da je verujući čovek treba sve ovo da promisli i osmisli svoje životne postupke tako što će paziti šta on čini ili ne čini umesto da gleda, komentariše i osuđuje ono što čini ili ne čini drugi. Tada će videti da je neplaćanje poreza nečinjenje kojim počinju mnogi promašaji i kojim se samolišavamo odgovornog postupka. Ovo je zaista važno pitanje vere, i tu vernik treba da prevaziđe dvoličenje i dvoumljenje kako bi – sigurnošću vere – u svemu bio dobar primer. Dobar primer koji podstiče dobrodetelj, a ne izaziva pohvale za onoga koji čini ono je što se u veri podrazumeva kao nešto uobičajeno. Zato ne treba zanemarivati ništa u delu vere, svemu treba pristupati sa odgovornošću jednih prema drugima i sa sigurnošću vere. Tada sve „malo“ postaje neizmerno veliko, stvarno dobro, živa i životna vrednost koja se neprestano uvećava i umnožava stalnim davanjem.