Богу Божије а цару царево

pismo-knjigaВерујући човек не треба да се искључује из животних односа изговарајући се својом црквеном припадношћу и верским опредељењем.

Није добро то да му црквена припадност буде параван иза кога се заклања избегавајући друштвену одговорност. Истина је да вером ходимо напред у Царство Небеско, али путујемо кроз време осадашњујући и оприсутњујући будући век овде и сада, тако да није добро ако не успемо да се остваримо у времену и са својим савременицима. Нема места изговорима тиме да ми припадамо будућем веку јер та припадност не сме да значи противљење овом веку и савременицима. Мера наше могуће остваривости у будућем веку јесте степен успешности у заједничењу са другим овде и сада. Нико ништа не треба да чини сâм и само за себе – у свему треба видети другога са његовим потребама. Тада све животне релације доживљавамо трезвено, имамо трезвен однос према друштву, држави и давању по срцу за другога, као и прописаном давању или плаћању пореза.

ЗАЈЕДНИЧЕЊЕ СА БОГОМ И ДРУГИМ ЧОВЕКОМ

Човек је икона Бога живога, дружевно биће, личност за заједницу, а не особењак и усамљеник који се самоостварује – за себе и без других. Тако би требало да буде, што у појединим случајевима постаје другачије под теретом различитих стања и несугласица човека са човеком. Верујући човек све ово треба да промишља и домишља будући далеко изнад стања супростављености и увек тражећи добре разлоге за остварење заједнице. Нажалост, често нам се намећу разлози против заједничења – скоро да више уочавамо друге разлоге који нас наводе на то да одустајемо и осамљујемо се. Тада уместо заједничења имамо мноштво безнадежних и усамљених, и свако другога види очима себичног интереса да би на крају свако у свакоме видео опасност. То је тешко стање, у коме владају супарнички односи, који на моменат могу бити партнерски, стање у коме сами себи онемогућавамо заједничење. Због тога је битно и потребно да верујући човек дубље промишља своје живљење у заједници са другим увек као меру имајући себедавање, а никада присвајање за себе. Да буде одговоран у стваралаштву – стављајући у први план добро и истину – будући стваралачки одговоран и заиста слободан од себе. Само тада је зрела личност, спреман за добро заједничење са другим, отворен за све и неоптерећен себичношћу.

Божија љубав је једина права мера и гарант успешности доброг заједничења, увек нас позива, покреће и прима у своје окриље. Ту треба слободно да уђемо, да будемо саучесници радости живљења, ослоњени једни на друге и добри ослонци једни другима. Даваоци и примаоци радости који се највише радују онда када другима учине добро, а не само онда кад је нама све по вољи. То је једини прави и могући пут заједничења у богочовечанској стварности вере, пут којим треба ићи са сигурношћу – без двоумљења и дволичења. Ту није довољан само срдачан сусрет, који је добар јер подразумева превазилажење сукоба, али није довољан ако не постане остварена животна заједница. Све је, дакле, динамизирано доброделатном непрестаношћу, која почиње као неоспорна добронамерност и траје у стварности самоодречне љубави. Та самоодречна љубав је стварност живота у вери, остварена у спасоносном богочовечанском подвигу; она није заговарана идеја, нешто што се од нас тражи, него је нешто што је за нас Богочовек остварио. Дао је себе, Он је остварио најприснију заједницу љубави са нама, није нам наредио да ми учинимо неку тешку ствар, него је најпре Он учинио оно што ми треба да прихватимо и остваримо. Тако је наша заједница са Богом и једних са другима основана на конкретном делу, она представља стварност нашег саучествовања у спасоносној стварности. Само онда када једни друге видимо у светлости спасоносних догађаја и стварности љубави Божије према свакоме човеку, успевамо да остваримо пуноћу живота у вери.

ОДГОВОРНОСТ ЗА ДРУГОГА

Побожност увек подразумева заједницу и заједничење, никада није и не може бити изоловани поступак неког појединца. Само у односу са другим можемо показати праву меру побожности, а све друго осим тога је стање самоизолације, затвореност у себе и неспремност за живот у вери. Чак и онда када неко каже да верује – ако је одвојен и затворен у себе, не може се говорити о искуству живота у вери. Он има теистички став, али је у стварности живљења усамљен, одвојен од заједнице иако се понекад појављује, присутан је као један од многих. На броју је, има своје место, можда чак и функцију, али је сâм, далеко од других. Његова побожност је интересна, а не жива; вера је срачуната, а не делатна; живот је формално исправан, али испражњен од добронамерности и добродетељи. Сведен је на испуњавање захтева, што на крају резултира насиљем самовоље већих над вољом мањих. Тако замишљена вера не води до Бога Који је Љубав, већ нас одводи у самоћу и удаљава од љубави Божије, удаљава нас једне од других, и тада смо сви једни другима супротстављени, што обесмишљава све наше односе. Тада су сви наши поступци интересни, сведени на тренутну потребу, и нису утемељени на добром разлогу. Јер сигурно је да није добар разлог само оно што је мени у неком моменту угодно – увек треба промишљати и стање и потребе другога. Али све дотле док животну стварност не препознамо на прави начин и док не видимо да је то нешто много више од само наше потребе, није могуће добро животно остварење.

Најсрећнији је онај човек који разуме да поред њега и његовог интереса постоји и други човек са својим ставом и потребама. Имајући здраву побожност, не обесхрабрује се због тога, него га то покреће у трезвено промишљање и добро поступање. Стварно је радостан што може добро чинити не само за себе, него и према другоме и за другога. Велика је то победа у себи и над собом, коју треба непрестано промишљати не дозволивши да нас обузме очај ако други другачије мисли и чини. Нико и ништа не сме да обустави нашу одговорност и добронамерност јер би то било самовољно покоравање злу, одрицање од богодароване слободе. Тај неодговорни поступак увек треба избегавати, посебно у „малим“ стварима. Свему треба одговорно приступати и увек треба одговорно поступати јер је у делу вере све важно, не постоје небитне ситнице. Вера подразумева живот једних са другима у Богу и са Богом, а не постојање за себе, себични живот једних поред других. Зато је важна и потребна одговорност у свему и са свешћу да је себедавање и давање свога најбољи начин одговорног заједничења једних са другима.

ДАВАЊЕ СА ЗАХВАЛНОШЋУ

Апостол Павле опомиње и освешћује сваког верујућег човека говорећи: Шта имаш, а да ниси примио? Ове речи треба разумети као подстицај на добро стваралаштво, а не као претњу која зауставља стваралаштво. Реч је о указивању на потребу благословене употребе творевине, где сазнање о томе да се све догађа по дару љубави Божије покреће добро стваралаштво. Јер кад вером знамо да је Бог далеко изнад свих и свега, али својом љубављу дубоко у свему, то нас охрабрује за добро стваралаштво – никако не треба да нас обустави и доведе у статизам и нестваралаштво. Тако реч „примио“ има креативно и прогресивно значење – никако не значи одсуство стваралаштва. Када је разумемо као Божије давање, онда видимо да је наше стваралаштво вере најпотпуније као добро давање – не само као стицање за себе. Наравно, није искључено трудољубиво стицање, и иметак није означен као зло по себи, него је у свему важно видети и другога и његове стварне потребе. Важно је у свему непрестано превазилазити потрошачко-произвођачке релације, које постоје као ниже релације, и на којима не треба остати. Потребно је ићи даље, о чему најбоље говоре речи: Јер не тражим ваше него вас. (2.Кор.12,14) Када се ово разуме, онда су нам јасније речи: У садашње време ваш сувишак да буде за њихов недостатак. (2.Кор.8.14) Сигурно је да би све животне релације биле потпуније и смисленије ако бисмо се руководили наведеним апостолским саветима. Тада бисмо заиста остварили богочовечанску пуноћу живљења.

ПОРЕЗ КАО ОДГОВОРНОСТ ПРЕМА ЗАЈЕДНИЦИ

Богочовечанска динамика живота афирмише све добре покушаје човека како на личном плану, тако и у заједничком остварењу многих. Као велика друштвена заједница у којој су испреплетани многи интереси које треба осмислити и ускладити у здравој побожности, држава подразумева поштовање и одговорност свих грађана. Ту постоји поредак са јасним одређењем одговорности и важно је истаћи апостолску поуку: Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти а да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе. Јер старешине (власт –прим.аут.) нису страх за добра дела него за зла. ХОЋЕШ ЛИ ДА СЕ НЕ БОЈИШ ОД ВЛАСТИ? ЧИНИ ДОБРО И ИМАЋЕШ ПОХВАЛУ ОД ЊЕ… Зато је потребно покоравати се не само због гњева него и због савести (Римљ.13,1-5). Знајућу ово, сваки истински побожан човек поступа разумно – по савести, а не из страха прихвата своју друштвену одговорност и у свему поступа са пуном одговорношћу.

Плаћање пореза је један од најбољих показатеља одговорности према другоме јер се тако испуњава апостолски савет о надомештању недостатака давањем „сувишка“, чиме се успостављају боље релације. Ничији рад се на овај начин не омаловажава, као што се ни не подстиче лењост, него се омогућава функционисање друштвене заједнице на општем плану, тако да то за верујућег човека никако није наметнуто питање, нешто што се њега не тиче. Верујући човек овде показује колико је стварно побожан. а колико је несигуран у вери у животном остварењу. Кроз тај однос се види колико је одговоран према Богу, другом човеку и себи, и колико је стварно уверен у оно што устима исповеда. Зато је добро да приликом давања пореза промишља колико добрих дела може из тога проистећи, а није добро да унапред и неосновано сумња у могуће злоупотребе. Уместо да смишља начине избегавања одговорности, било би боље да промишља и чини оно што може бити несебична помоћ потребитим. Тада ће престати да тоне у бездан стицања иметка само за себе, додаће свом иметку нову димензију и динамику. Стећи ће благо неистрошиво, биће стварно сигуран јер ће имати себе, а не само богатство, које пропада највише онда кад се себично чува, троши се највише онда када није делатно, када је у сефу и „осигурано“ многим бравама, зидовима и чуварима. Али треба имати стварну веру да би се то све ставило на увид многима – не зарад похвале или било чега другога, него као оно што се највише умножава кад се даје. Колико би свима живот био лепши и лакши кад би нам омекшала срца и кад би све своје чували давањем, а не скривањем у сефове, сламарице или било какве друге „штекове“. Ту смо скоро сви исти – однос према иметку је по себичности исти, а различите су само бројке, док сви мислимо да смо у праву. Од власти очекујемо ред и поредак, док мислимо да није лоше избећи понеку обавезу (јер „сви то раде“). Али ако је у питању неки наш интерес, онда смо једни према другима немилосрдни у тражењу. Променимо те лоше навике, и сигурно је да ће се тако у много чему променити многе наше релације. Не чекајмо друге да почну нешто пре нас, покушајмо да у границама сопствене одговорности покажемо спремност да дамо оно што смо дужни. Пођимо од порезā доживљавајући исте као омогућавање боље друштвене стварности – јер свачије мало постаје много у коначној реализацији. Свако ко за себе каже да је верујући човек треба све ово да промисли и осмисли своје животне поступке тако што ће пазити шта он чини или не чини уместо да гледа, коментарише и осуђује оно што чини или не чини други. Тада ће видети да је неплаћање пореза нечињење којим почињу многи промашаји и којим се самолишавамо одговорног поступка. Ово је заиста важно питање вере, и ту верник треба да превазиђе дволичење и двоумљење како би – сигурношћу вере – у свему био добар пример. Добар пример који подстиче добродетељ, а не изазива похвале за онога који чини оно је што се у вери подразумева као нешто уобичајено. Зато не треба занемаривати ништа у делу вере, свему треба приступати са одговорношћу једних према другима и са сигурношћу вере. Тада све „мало“ постаје неизмерно велико, стварно добро, жива и животна вредност која се непрестано увећава и умножава сталним давањем.