Ako nema Boga – sve je dozvoljeno

hennebergCivilizaciski sukob na srpskom prostoru prošao je 6. oktobar, i gej-parada u Beogradu nije održana. No, to nažalost nije kraj priče. Organizatori su već sad najavili sledeću – “vidimo se 28.9.2013,” poručili su sa svog skupa “u četiri zida” koji su tog dana ipak održali, uz nadu “da će vlasti imati dovoljno vremena da nam za godinu dana omoguće šetnju od 970 koraka”.1 Čini se da je ova nada ovog puta opravdanija, s obzirom da je ojačana iz samog vrha države, tj. od predsednika Srbije Tomislava Nikolića. “Vladi treba vremena,” kaže Nikolić, jer je “rovita, tanka i krhka”, a uz to “„ne zna ko vlada policijom i tužilaštvom“, jer „nije ušla u sve strukture“.U ovom poduhvatu će, razume se, “pro-evropski” predsednik Srbije imati i podršku “prijatelja” iz EU, sablažnjenih činjenicom da je “parada ponosa” ponovo otkazana, kako je zvanično obrazloženo zbog “bezbedonosnih pretnji”. Gostujući na “Međunarodnom prajd forumu u Beogradu”, poslanica Evropskog parlamenta iz Holandije Marije Kornelisen kazala je da je “razočarana novom Vladom Srbije koja nije obezbedila odgovarajuću zaštitu za održavanje Parade ponosa i da je država Srbija odukom o zabrani te manifestacije doživela veliki neuspeh”, dodajući da će “Parada ponosa sledeće godine biti test za državu Srbiju”.

Šef delegacije EU u Srbiji Vensan Dežer je sa istog mesta poručio prisutnima da “niko ne sme da im zabrani pravo na okupljanje”. Prisutan je bio i Urlih Šnajder, poslanik Partije zelenih u Parlamentu Nemačke, koji je izjavio da je “razočaran što šetnje centrom Beograda nije bilo, jer je to i bio razlog moje posete”, kao i da je održavanje ovakve parade “važan korak na putu ka Uniji”. Nemajući vremena da i sam poseti Beograd, Šnajderov zemljak, Nikolaus Graf Lambsdorf, poverenik za jugoistočnu Evropu u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova, pozvao je na dan pre nego što je parada trebalo da bude održana ambasadora Srbije u MSP u Berlinu, kako bi mu saopštio, u ime Nemačke, inače glavnog “strateškog partnera” Vlade Srbije: “Nemamo razumevanja za to što srpske vlasti ni ove godine nisu u stanju da osiguraju bezbednost za učesnike Parade ponosa”.2 I američki Stejt department nije propustio priliku da dopisniku Tanjuga u Vašingtonu prenese da su “Sjedinjene Američke Države razočarane odlukom Vlade Srbije da drugu godinu zaredom otkaže održavanje Parade ponosa”.3 Ipak, možda je najdalje otišla švedska ministarka za evropske poslove Birgita Olson, rekavši da “Evropska unija neće prihvatiti nejednakost i homofobiju, jer društvo treba da bude utemeljeno na tim principima”, kao i da zabrana parade “u jednom evropskom gradu… nije Evropa u kojoj želim da živim”4 – ne razjašnjavajući, pritom, da li bi to moglo da znači da bi se, u teoriji, moglo čak očekivati i ministarkino iseljenje na neki drugi kontinent u slučaju da joj “želje” ne budu ispunjene u dogledno vreme. Ali ono što je sasvim jasno je to da se ministarka sigurno nije setila – kao ni bilo ko od drugih ljubitelja parade – da ode u Prištinu i izjavi kako ne želi da živi u Evropi u kojoj se otvoreno krši međunarodno pravo, u kojoj se živim ljudima vade organi, gde cveta trgovina drogom i ljudima, a čiji pokrovitelji su viđeni gosti i sagovornici upravo ministarkine Evrope. Sa druge, evroazijske strane, u Moskvi je Gradski sud nedavno potvrdio odluku Okružnog suda o stogodišnjoj zabrani gej parada u tom gradu, protiv čega će se pokret “GayRussia” žaliti Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.5 Takođe, Vrhovni sud Rusije proglasio je zakonitom zabranu propagande homoseksualizma i pedofilije među maloletnicima, na koju su, razume se, “borci za prava seksualnih manjina” prethodno uložili žalbu.6 Ukrajinski parlament je, sa svoje strane, podržao predlog zakona o zabrani “homoseksualne propagande”. Za nacrt zakona glasalo je 289 od ukupno 450 poslanika i iz vladajuće stranke i iz opozicije. Zakon predviđa do pet godina zatvora i novčanu kaznu do 500 evra za proizvodnju, širenje, prodaju ili uvoz dela u kojima se vrši “homoseksualna propaganda”. Francusko ministarstvo spoljnih poslova je na to munjevito reagovalo ocenom da zakon „jasno krši slobodu izražavanja”: “Francuska najoštrije osuđuje svaki oblik diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta,” saopštio je predstavnik ministarstva Filip Lalio.7 Prethodno je, u maju, u Kijevu otkazana gej-parada iz sličnih razloga kao i u Beogradu – zbog “bezbednosnih rizika”. Nije teško uočiti civilizacijski rascep koji je pitanje gej-parade samo dodatno ogolilo. S jedne strane imamo “evroatlantsku” birokratiju i finansirane “aktiviste”, koji svoje svetonazore uporno pokušavaju da nametnu drugima, a s druge imamo većinsko javno mnjenje u “targetiranim” zemljama – npr. 70% ispitanih u Srbiji je “apsolutno protiv” održavanja gej-parade,8 podržano tradicionalnim verskim zajednicama, poput Srpske Pravoslavne Crkve, čiji je patrijarh izričito tražio da se ona “ne održi”, kao i da se “onemogući” održavanje “skandalozne izložbe”9 švedske “umetnice” Elizabete Olson Valin, “Ecce Homo”, sa skaradnim slikama Isusa Hrista u ženskoj odeći i u društvu homoseksualaca. Pozivu SPC se pridružio i Rijaset Islamske zajednice Srbije: “To nije umetnost niti sloboda govora, to je svesno i jasno vređanje vernika i vere. Muslimani se osećaju jednako povređenim skrnavljenjem lika Isusovog kao i kada je to činjeno sa likom Muhameda blagoslovljenog”.10 Samo zato što ovo nije “sukob civilizacija” kakvog je zamišljao Hantington – i koji je sigurno poželjniji onima koji se ovih dana, preko raznih fingiranih “karikatura” i ju-tjub isečaka maskiranih u “filmove” koji napadaju nečiju veru, upinju da ga maksimalno potpale – ne znači da tako nešto nije na delu. Ovo nije sukob, kako se želi spinovati, između “demokratije” i “nedemokratije” ili između “tolerancije” i njene navodne suprotnosti. Mnogi koji su zaslepnjeni ideologijom sekularizma ne vide da je pokušaj nametanja “tolerancije” koji je na sceni takođe ideološki potkovan. Pod plaštom “slobode i demokratije” želi se nametnuti svetonazor da je “sve jednako” i da ima podjednako pravo da bude javno propagirano, pa čak i zakonski legitimisano. Oni koji su utemeljeni u verskim vrednostima će lako uočiti o čemu se radi: javna relativizacija vrednosti je najperfidniji, ali i najopasniji napad na svaki definisani sistem vrednosti, a pogotovo na monoteističke sisteme vrednosti. Ako u istu ravan stavite “dobro i zlo”, pa to još pokušate da kodifikujete u obliku nametanja novog “javnog morala”, to predstavlja direktan napad na samo shvatanje života svakog nosioca vrednosnog sistema. Ovde se ne govori o privatnim slobodama, koje su za svakog vernika pitanje savesti, već o tome da se nešto što se smatra negativnim, grehom, javno ispoveda kao jednako vredno u odnosu na ono što se smatra pozitivnim, vrlinom. Uostalom, krajnje odredište takvog pogleda na svet ogleda se upravo u srdačnom zapadnom pokroviteljstvu upriličenom Tačijevoj monstrum-državi. Sve je dozvoljeno, pod uslovom da je u skladu sa pragmatičnim potrebama nosioca trenutno preovlađujuće moći. A ono što nije – to je, razume se, netolerantno. Stoga, greše oni koji smatraju da se ovako suprotstavljeni svetonazori mogu saobraziti, uskladiti, da mogu “tolerantno” živeti jedan pored drugog. To je jedna od zabluda naivno verujućih u “prosvetiteljstvo”, još uvek (nazadno?) zagledanih u teorije od pre dva veka a ne u svakodnevnu praksu. Neke stvari se ne mogu raspraviti, i u neke stvari, za koje smatraju da zadiru u njihova najdublja verovanja, neke ljude ne možete ubediti, niti to treba očekivati. A znamo da je đavo, u punom smislu te reči, odneo šalu kada nam iz “Centra za kulturnu dekontaminaciju”, iz zgrade koju su Titovi “komunisti” oteli od porodice Veljković 1947. a u kojoj je skaradna izložba održana, direktorka pomenutog centra, i sama ćerka jednog od Titovih bogoboračkih generala poručuje da su oni koji žele zabranu “umetničkog” vređanja hrišćanstva kojoj je ona ukazala gostoprimstvo zapravo “fariseji koji su prodali Hrista”,11 ne otkrivajući nam koliko se od prisutnih ikada obratilo upravo Hristu za pomoć ili usmerenje. Tako da, kako stvari stoje, sledećeg septembra ćemo u Beogradu, s jedne strane imati predstavnike većinske Srbije, bliže svetonazorima Evrope koja se izvan EU još čuva u Rusiji i Ukrajini, ali i bar dela islama – koja, pritom, ne propagira nikakvo “nasilje” kako joj se podmeće, već jednostavno iznova iskazuje “kom će se carstvu privoleti – a s druge, nosioce evroatlantskog projekta “duginih boja” i (uranijumom) “osiromašenog” dvostrukog morala, rešenih da javno nametnu upravo suprotne vrednosti. Oni će, dakako, biti branjeni pripadnicima policije, od kojih bar nekoliko stotina nije na Kosmetu gde bi moglo i trebalo da bude prema Rezoluciji 1244, i predvođeni predsednikom Srbije, kome je Rusija navodno “najbliža” posle Srbije, samo se još ne zna tačno koja to Rusija.