Ако нема Бога – све је дозвољено

hennebergЦивилизациски сукоб на српском простору прошао је 6. октобар, и геј-парада у Београду није одржана. Но, то нажалост није крај приче. Организатори су већ сад најавили следећу – “видимо се 28.9.2013,” поручили су са свог скупа “у четири зида” који су тог дана ипак одржали, уз наду “да ће власти имати довољно времена да нам за годину дана омогуће шетњу од 970 корака”.1 Чини се да је ова нада овог пута оправданија, с обзиром да је ојачана из самог врха државе, тј. од председника Србије Томислава Николића. “Влади треба времена,” каже Николић, јер је “ровита, танка и крхка”, а уз то “„не зна ко влада полицијом и тужилаштвом“, јер „није ушла у све структуре“.У овом подухвату ће, разуме се, “про-европски” председник Србије имати и подршку “пријатеља” из ЕУ, саблажњених чињеницом да је “парада поноса” поново отказана, како је званично образложено због “безбедоносних претњи”. Гостујући на “Међународном прајд форуму у Београду”, посланица Европског парламента из Холандије Марије Корнелисен казала је да је “разочарана новом Владом Србије која није обезбедила одговарајућу заштиту за одржавање Параде поноса и да је држава Србија одуком о забрани те манифестације доживела велики неуспех”, додајући да ће “Парада поноса следеће године бити тест за државу Србију”.

Шеф делегације ЕУ у Србији Венсан Дежер је са истог места поручио присутнима да “нико не сме да им забрани право на окупљање”. Присутан је био и Урлих Шнајдер, посланик Партије зелених у Парламенту Немачке, који је изјавио да је “разочаран што шетње центром Београда није било, јер је то и био разлог моје посете”, као и да је одржавање овакве параде “важан корак на путу ка Унији”. Немајући времена да и сам посети Београд, Шнајдеров земљак, Николаус Граф Ламбсдорф, повереник за југоисточну Европу у немачком Министарству спољних послова, позвао је на дан пре него што је парада требало да буде одржана амбасадора Србије у МСП у Берлину, како би му саопштио, у име Немачке, иначе главног “стратешког партнера” Владе Србије: “Немамо разумевања за то што српске власти ни ове године нису у стању да осигурају безбедност за учеснике Параде поноса”.2 И амерички Стејт департмент није пропустио прилику да дописнику Танјуга у Вашингтону пренесе да су “Сједињене Америчке Државе разочаране одлуком Владе Србије да другу годину заредом откаже одржавање Параде поноса”.3 Ипак, можда је најдаље отишла шведска министарка за европске послове Биргита Олсон, рекавши да “Европска унија неће прихватити неједнакост и хомофобију, јер друштво треба да буде утемељено на тим принципима”, као и да забрана параде “у једном европском граду… није Европа у којој желим да живим”4 – не разјашњавајући, притом, да ли би то могло да значи да би се, у теорији, могло чак очекивати и министаркино исељење на неки други континент у случају да јој “жеље” не буду испуњене у догледно време. Али оно што је сасвим јасно је то да се министарка сигурно није сетила – као ни било ко од других љубитеља параде – да оде у Приштину и изјави како не жели да живи у Европи у којој се отворено крши међународно право, у којој се живим људима ваде органи, где цвета трговина дрогом и људима, а чији покровитељи су виђени гости и саговорници управо министаркине Европе. Са друге, евроазијске стране, у Москви је Градски суд недавно потврдио одлуку Окружног суда о стогодишњој забрани геј парада у том граду, против чега ће се покрет “GayRussia” жалити Европском суду за људска права у Стразбуру.5 Такође, Врховни суд Русије прогласио је законитом забрану пропаганде хомосексуализма и педофилије међу малолетницима, на коју су, разуме се, “борци за права сексуалних мањина” претходно уложили жалбу.6 Украјински парламент је, са своје стране, подржао предлог закона о забрани “хомосексуалне пропаганде”. За нацрт закона гласало је 289 од укупно 450 посланика и из владајуће странке и из опозиције. Закон предвиђа до пет година затвора и новчану казну до 500 евра за производњу, ширење, продају или увоз дела у којима се врши “хомосексуална пропаганда”. Француско министарство спољних послова је на то муњевито реаговало оценом да закон „јасно крши слободу изражавања”: “Француска најоштрије осуђује сваки облик дискриминације на основу сексуалне оријентације и родног идентитета,” саопштио је представник министарства Филип Лалио.7 Претходно је, у мају, у Кијеву отказана геј-парада из сличних разлога као и у Београду – због “безбедносних ризика”. Није тешко уочити цивилизацијски расцеп који је питање геј-параде само додатно оголило. С једне стране имамо “евроатлантску” бирократију и финансиране “активисте”, који своје светоназоре упорно покушавају да наметну другима, а с друге имамо већинско јавно мњење у “таргетираним” земљама – нпр. 70% испитаних у Србији је “апсолутно против” одржавања геј-параде,8 подржано традиционалним верским заједницама, попут Српске Православне Цркве, чији је патријарх изричито тражио да се она “не одржи”, као и да се “онемогући” одржавање “скандалозне изложбе”9 шведске “уметнице” Елизабете Олсон Валин, “Ecce Homo”, са скарадним сликама Исуса Христа у женској одећи и у друштву хомосексуалаца. Позиву СПЦ се придружио и Ријасет Исламске заједнице Србије: “То није уметност нити слобода говора, то је свесно и јасно вређање верника и вере. Муслимани се осећају једнако повређеним скрнављењем лика Исусовог као и када је то чињено са ликом Мухамеда благословљеног”.10 Само зато што ово није “сукоб цивилизација” каквог је замишљао Хантингтон – и који је сигурно пожељнији онима који се ових дана, преко разних фингираних “карикатура” и ју-тјуб исечака маскираних у “филмове” који нападају нечију веру, упињу да га максимално потпале – не значи да тако нешто није на делу. Ово није сукоб, како се жели спиновати, између “демократије” и “недемократије” или између “толеранције” и њене наводне супротности. Многи који су заслепњени идеологијом секуларизма не виде да је покушај наметања “толеранције” који је на сцени такође идеолошки поткован. Под плаштом “слободе и демократије” жели се наметнути светоназор да је “све једнако” и да има подједнако право да буде јавно пропагирано, па чак и законски легитимисано. Они који су утемељени у верским вредностима ће лако уочити о чему се ради: јавна релативизација вредности је најперфиднији, али и најопаснији напад на сваки дефинисани систем вредности, а поготово на монотеистичке системе вредности. Ако у исту раван ставите “добро и зло”, па то још покушате да кодификујете у облику наметања новог “јавног морала”, то представља директан напад на само схватање живота сваког носиоца вредносног система. Овде се не говори о приватним слободама, које су за сваког верника питање савести, већ о томе да се нешто што се сматра негативним, грехом, јавно исповеда као једнако вредно у односу на оно што се сматра позитивним, врлином. Уосталом, крајње одредиште таквог погледа на свет огледа се управо у срдачном западном покровитељству уприличеном Тачијевој монструм-држави. Све је дозвољено, под условом да је у складу са прагматичним потребама носиоца тренутно преовлађујуће моћи. А оно што није – то је, разуме се, нетолерантно. Стога, греше они који сматрају да се овако супротстављени светоназори могу саобразити, ускладити, да могу “толерантно” живети један поред другог. То је једна од заблуда наивно верујућих у “просветитељство”, још увек (назадно?) загледаних у теорије од пре два века а не у свакодневну праксу. Неке ствари се не могу расправити, и у неке ствари, за које сматрају да задиру у њихова најдубља веровања, неке људе не можете убедити, нити то треба очекивати. А знамо да је ђаво, у пуном смислу те речи, однео шалу када нам из “Центра за културну деконтаминацију”, из зграде коју су Титови “комунисти” отели од породице Вељковић 1947. а у којој је скарадна изложба одржана, директорка поменутог центра, и сама ћерка једног од Титових богоборачких генерала поручује да су они који желе забрану “уметничког” вређања хришћанства којој је она указала гостопримство заправо “фарисеји који су продали Христа”,11 не откривајући нам колико се од присутних икада обратило управо Христу за помоћ или усмерење. Тако да, како ствари стоје, следећег септембра ћемо у Београду, с једне стране имати представнике већинске Србије, ближе светоназорима Европе која се изван ЕУ још чува у Русији и Украјини, али и бар дела ислама – која, притом, не пропагира никакво “насиље” како јој се подмеће, већ једноставно изнова исказује “ком ће се царству приволети – а с друге, носиоце евроатлантског пројекта “дугиних боја” и (уранијумом) “осиромашеног” двоструког морала, решених да јавно наметну управо супротне вредности. Они ће, дакако, бити брањени припадницима полиције, од којих бар неколико стотина није на Космету где би могло и требало да буде према Резолуцији 1244, и предвођени председником Србије, коме је Русија наводно “најближа” после Србије, само се још не зна тачно која то Русија.