Пре својих Страдања, беседећи са ученицима на Јелеонској гори, Господ им је открио знаке наступајућег краја света. Господ је рекао да ће последња времена бити слична стању рода људског пре потопа. Библија и Свети Оци указују на свеопште одступање људи од Бога у Нојеве дане. По речима Библије људи су постали тело, односно бездуховни (в. 1. Мојс. 6, 3). Још пре светског потопа други потоп греха и зла, који је избио из дубине пакла, потопио је земљу. Разврат, магија, поклањање демонима и ритуална убиства су земљу претворила у храм сатане. Човечанство је само себе осудило на погибељ. Морална осећања људи су толико отупела и била угушена да су они чак престали да схватају шта је грех. По речима једног Светитеља, када се Ној својим сународницима обратио са позивом на покајање, ови нису знали шта он хоће од њих, за шта треба да се кају. „Ми живимо као и сви,“ одговарали су они праведнику. Препород без покајања није могућ; због тога су људи личили на живе лешеве који су већ почели да труну. Ми живимо као сви ни за кога није било оправдања; воде потопа су сахраниле све у једном огромном гробу. Узрок општег и неизлечивог пада рода људског су били окултизам и поклоњење демонима; скривен у магији и окултизму, замаскирано, а понекад и очигледно, одржао се култ сатане са свим својим ритуалима – приношењем људи на жртву и развратом. Наше време многи људи сматрају временом препорода религије: отварају се манастири, обнављају се и граде храмови, духовна литература је постала доступна; чак и у таквим областима као што је природна наука и философија материјализам се повукао, оставивши простор другим концепцијама. Видимо да је срушена брана која је дуго затварала ток реке, али нам изгледа да се борба против Хришћанства наставља, само у другим облицима, и савремени либерализам постаје нова завојница у овој исконској борби. Ми не желимо да тврдимо да су за то одговорне било које партије или структуре – процес је превише глобалан; овде видимо сатански план не само у преносном, већ и буквалном смислу ове речи. < ...

Архимандрит Георгије Капсанис: Крст Христов и његов значај у нашем животу

Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. < ...

Рођење Господа Исуса Христа од Пресвете Богородице, по црквеним оцима представља, највеће чудо у овоме свету, веће чудо и од Божјег стварања света. Бог се јавио свету и човеку, родио се као истински човек притом остајући Бог, а то је Исус Христос (Богочовек).

Црква учи, да човек не може својим снагама да се приближи и сједини са Богом, потребно је да се Бог јави човеку, и да човек уз Његову помоћ упозна Њега. Бог се јавио преко Господа Исуса Христа, тачније Исус Христос показује и јавља свог небесног Оца и Духа Светога, односно Свету Тројицу. Бог се у одређено време, јавио свету и човеку, и тај догађај Црква назива светим Откровењем.

Св. Атанасије Велики, али и остали црквени оци, наглашавају да се Бог очовечио (оваплотио) да би се човек обожио. Бог је постао човек, био разапет због људи и васкрсао је да би људима отворио пут у бесмртни живот, у живот вечни. Он је то учинио јер је човек заблудео и почео да се клања идолима, имао је погрешну представу о Богу. Исус Христос, својим целокупним животом, рођењем, страдањем, али и васкрсењем, оспособљује палог човека преко Своје Цркве, да се спасава од смрти, греха и ђавола. < ...

Исповест је једна од Светих Тајни наше Цркве. То није формална, уобичајена радња („да бисмо били на сигурној страни“, или „да бисмо се припремили за долазећи празник“), није насилини и неприпремљен акт, то није изолована дужност и обавеза, потреба за психолошким растерећењем. Исповест увек треба да буде пропраћена покајањем. Један Светогорски старац каже:

„Многи се исповедају, али мало њих се каје!“ (старац Емилијан из манастира Симонопетра, Света Гора).

Покајање је процес који започиње дубоко у нама, процес кајања и туге јер смо се удаљили од Бога. Искрено покајање нема везе са несносним болом, претераном тугом и немилосрдним осећајем кривице.

То није искрено покајање, већ скривени егоизам, осећај да се наше „ја“ гази, љутња на нас саме, љутња која изискује освету јер смо понижени, осрамоћени, а срамота и понижење се данас ретко могу толерисати.

Покајање значи промена нашег размишљања, нашег карактера, обнављање морала и одбацивање греха. Покајање значи љубав према врлинама, доброчинство, жеља, спремност и јака склоност да се опет  сјединимо са Христом кроз благодат Духа Светога. Покајање почиње у дубини срца и неизоставно кулминира у Божанској, Светој Тајни Исповести.

Током Исповести, особа се искрено каје и понизно исповеда своје грехе пред духовником, као пред самим Господом.Ни један научник, ни један психијатар или психоаналитичар, психолог, социолог, филозоф или теолог не могу заменити исповедника. < ...

Srbi narod koji nestaje from Prijatelj Boziji on Vimeo.