Дани страсене седмице

СТРАСНА СЕДМИЦА (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα – Велика седмица)

Последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе – Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом.

Будући да се Света четрдесетница завршава у петак, пред Суботу светог и праведног Лазара, Јерусалимска црква је ову суботу прибројавала Великој седмици. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужење ових дана изложено је у Посном триоду. Посни триод ову седмицу назива Седмицом спасоносних страдања. Сава, епископ шумадијски

Read More

O Монаштву – Епископ Иларион Алфејев

Ви сте светлост светау

Има нешто суштински исто између брака и монаштва. То нису два супротна пута, него два пута, који су у многоме блиски један другоме. Човек као индивидуа – биће у потпуности вредни, једино уколико се реализује као личност у општењу с другима. И у браку испуњење онога што недостаје происходи кроз добијање друге „половине”, другог „ја”, кроз добијање „другог”. У монаштву се као овај „други” јавља Сам Бог. Тајна монашког живота огледа се у томе да се онај који је примио монаштво потпуно оријентише у свом животу према Богу. Човек се разумно и добровољно одриче не само брака, него и много чега другог, доступног обичним људима, да би се максимално усредсредио на Бога и посветио му сав свој живот, све своје помисли и дела. И у том смислу монаштво је блиско браку. Није случајно да су многи Оци Цркве поредили монашки живот са животом супружника и говорили о стремљењу човекове душе ка Богу, изражавајући се исто као када су говорили о супружничком животу. Видљиво је да је један од основних текстова коришћен у аскетској литератури, посвећеној монаштву, била библијска књига Песма над песмама премудрог Соломона, која говорећи о љубави између човека и жене, додирује такве дубине човекове природе, да се у истом степену може односити и на ту љубав која постоји између душе човекове и Бога. Душа хришћанина је невеста Христова, и баш на том плану у монаштву се реализује онај „брачни потенцијал” који постоји у сваком човеку. Све то што недостаје човеку, индивидуи, да би постао личност, персона, да би спознао свој лични живот сам и у односу с другима, у монаштву се достиже општењем с Богом. То је прво.

Read More

Велики пост у нашем животу

Протојереј Александар Шмеман: Велики пост у нашем животу

Морамо поставити једно питање: Како ми Христово учење о Великом посту примјењујемо у нашем животу? Какав је стварни а не само номинални утицај Великог поста на наш живот? Садашњи живот се сасвим разликује од живота којим су људи живјели онда када су стваране и установљене ове службе, химне, канони и прописи. Живјело се тада у релативно малим, углавном сеоским заједницама у једном органски православном свијету. Ритам човјековог живота уобличавала је Црква. Међутим, сада живимо у веома урбанизованом, технолошком друштву које је, по религијском убјеђењу плуралистичко, а у свом погледу на свијет секуларистичко, у коме ми православни представљамо незнатну мањину. Велики пост није више онако «уочљив» као некада, рецимо у Русији или Грчкој. Стога је наше питање реално: како ми можемо увођењем једне или двије «символике» – промјене у наш свакодневни живот – одржавати Велики пост?…

Read More

Зашто атонски монаси не болују од рака

Ову невјероватну чињеницу прво су уочили грчки љекари, убрзо су им се придружили научници из цијелог свијета, резултат озбиљног научноистраживачког рада, који од 1962. године траје до данас, показао је да монаси манастира Атос не болују од рака.

​И не само да не болују, већ никад нијесу ни боловали. Овај закључак је добијен испитивањем остатака, чија старост варира у опсегу од неколико хиљада година.

Да би објаснили ову зачуђујућу чињеницу било је изнешено много различитих теорија од којих је на крају, право на постојање добила само једна:

Да избјегну ову опасну болест атонским монасима помаже њихова исхрана и свакодневни живот, који ће бити разматран у наставку …

​Испоставило се да они не једу месо, али једу пуно поврцћа и воцћа, такође вецћи дио године се придржавају строгог поста.

Read More